петак, 30. март 2012.

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

петак, 30 март 2012 15:07 IN4S

 

У амфитеатру Филозофског факултета у Никшићу, данас у 12 часова, у организацији интернет портала ИН4С и СВФФН, одржано је предавање Јелене Јурјевне Гускове, доктора историјских наука и руководиoца Центра за изучавање савремене балканске кризе при Руској академији наука и инострани члан Српске академије наука и умјетности,на тему „Русија и Црна Гора: данашњи поглед на историју".

Уводну ријеч имао је Огњен Јововић, представник Студентског вијећа Филозофског факултета у Никшићу.

"Oни, који су пажљиво проучавали балканску кризу, знају како је тешко било објаснити кораке и потезе међународних организација, јер су изгледали нелогично, нису били објективни, нити објективни, нити праведни.", поручила је Гускова. „Међутим, током времена се могла пронаћи одређена унутрашња логика у дјелатности ОУН, мировних снага, НАТО, САД – сви су имали експлицитну антисрпску оријентацију, хтјели да спријече уједињење српских земаља, да изолују Србе, да их лише савезника и сапутника. Али, Срби су се супротстављали упорно, нападно и тврдоглаво, као и да не постоји србофобија."

Гускова се позивала на књигу „Синдикат" Американца Николаса Хагера, у којој се између осталог описује и развој балканске кризе, међутим, како наводи Гускова - он не пише о њеном развоју, фазама и последицама, али упорно инсистира на томе да се иза сукоба у бившој Југославији налази нови светски поредак.

Цитирајући Хагера, она додаје да је „постојао план пумпања каспијске нафте преко Косова према Јадранском мору, одакле би се танкерима вршиле испоруке нафте на западноевропско тржиште.", Гускова даље тврди да је тај нафотвод требало да чува Међународна миротворачка војска, да је било планирано да се дуж нафтовода створи низ протектората. Македонију, Бугарску и Албанију, пише аутор, САД желе да претворе у америчке протекторате и да их удаље од њемачког утицаја.

Она је назначила да у условима глобализације постаје јасно, да националне владе и национални суверенитет често се замјењује наднационалним управљањем, који има корист од отварања границе за финансијске и трговинске токове. О државном суверенитету се говори све рјеђе и лако се прихвата подјела држава. Нас увјеравају, да је овакав процес – објективна тенденција развоја свијета. Стога постаје јасно, зашто се подржава сваки национализам обуњених народа, нарочито када је та побуна на православној словенској земљи.

„ Неоспорно је, да се ради о доминацији како у области економије, тако и у области политике. Доминација предвиђа потчињавање, служење без поговора. Али, нису се ове владе слагале са условима САД. Зтао су у другој половини двадесетог вијека Сједињене америчке државе „у пракси провјериле" мноштво начина, како да натјерају непокорну државу, непокорног политичара да постану послушни. Најбољи начин је – да нестане!", изјавила је Гускова.

Говорећи о НАТО агресији на овим просторима, Гускова је истакла да та алијанса није побједник у рату, да није успио да уништи југословенску Армију, нити је успио да сломи борбени дух војника и официра.

„ НАТО је успио да створи политичке услове за уништење Србије, а, прије свега, за наметање Србији својих услова – форме политичког уређења, његове војне компоненте, облици сарадње са међународним организацијама (ЕУ, НАТО, МТБЈ)", истиче Јелена Гускова, и закључује „За много година неправде и кажњавања је српском народу пољуљана воља за борбу, за пружање отпора, јер је српски народ сам, без подршке са стране, издржао напад од стране војне алијансе, која посједује огроман борбени потенцијал. Зато је после 1999. Године било много лакше наставити са уништавањем Југославије. У Југославији су се одвијали догађаји који су јој подривали фундамент изнутра, успоравајући процесе интеграције, уједињења, акумулирања снаге (моћи), стабилности и равнотеже."

 

четвртак, 29. март 2012.

Ambasade, kuće slatkog greha

Diplomatija

Bestidne, skupe, a ponegde kriminalizovane srpske diplomate čine nenadoknadivu štetu

 

Ambasade, kuće slatkog greha

 

Više od jedne decenije traje potpuni raspad srpske diplomatije, kako na planu sprovođenja promašene državne politike, tako i na organizacionom i kadrovskom planu. Neopisiva količina divljaštva, gluposti, privatnih interesa i skandala, to je danas slika diplomatskog sunovrata Srbije, čija je personifikacija odlazeći ministar Vuk Jeremić, prvi među štetočinama u nekada moćnoj službi. Tabloidov izvor u samom vrhu MSP-a nastavlja da opisuje beznadežno stanje u ovoj visokoj državnoj instituciji, dok Državna revizorska inspekcija nastavlja sa radom tragajući za sakrivenim kompromitujućim dokumentima o pljački budžetskih sredstava...

 

Insajder: D - 6

 

Državna revizorska inspekcija (DRI) nastavila je započeti rad u Ministarstvu spoljnih poslova (MSP), a povodom vanredne provere utroška budžetskih sredstava. Više nisu samo putovanja ministra Vuka Jeremića i njegove pratnje u pitanju, nego je Državna revizorska inspekcija počela da se bavi i pitanjima svih ostalih finansija. Ipak, prema rečima jednog od članova DIR-a, za javnost je sve drugo "dečja bajka" u odnosu na putovanja resornog ministra i njegove svite.

Istinske bahanalije u MSP-u počele su da uzimaju maha tek dolaskom Borislava Borka Stefanovića na čelo šefa kabineta ministra spoljnih poslova. Ali, ovde treba reći i to da će Stefanovićeva štetočinska uloga u savremenoj srpskoj diplomatiji tek biti pravilno "valorizovana", i to tako što sasvim sigurno neće biti amnestiran za razna nedela, počev od javnih nabavki, pa do slučaja klasičnog mobinga, čiji je on bio spiritus movens. Već duže vremena desetak aktivnih službenika Ministarstva spoljnih poslova spremaju krivične prijave protiv njega i samo je pitanje vremena kad će one biti predate. Izvori u vrhu MSP-a kažu: "...bira se pogodan trenutak..." 

Zanimljivo je da generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Vladimir Ćurgus i dalje potpisuje dokumenta koja su po sadržaju, slobodno rečeno, kriminogene prirode. Jedan njegov blizak prijatelj upozorio ga je da to više ne radi i da prekine sa tom praksom jer će doći vremena kada neće moći da se sakrije iza vrha Ministarstva spoljnih poslova. Inače, Vladimiru Ćurgusu ovo nije prvi put da ima iskustva sa istražnim organima. Poznate su njegove afere u vreme dok je bivšem režimu odano služio kao pomoćnik tada neprikosnovene Bratislave Bube Morine.

 

Milioni evra u crnoj rupi

 

Državnoj revizorskoj inspekciji svakako će biti posebno interesantno kako su trošena sredstva za renoviranje zgrade ambasade Srbije u Vašingtonu, ili pak kako su kupovane zgrade ambasada u Briselu i Hagu...

Po dostupnom opisu radova za renoviranje zgrada ambasade Republike Srbije u Vašingtonu, a koje je poslao ambasador Vladimir Petrović, Vlada je odvojila velikih pet miliona dolara. No, imajući u vidu činjenice da je vrednost nekretnina u Sjedinjenim Državama naglo opala, i da je za ovoliki novac (namenjen za renoviranje ambasade) u rezidencijalnom delu Vašingtona moguće kupiti skoro dve vile, potez Vlade je očigledno bio neracionalan. Ali, to nije smetalo onima koji troše budžetski novac uzet iz džepova građana Srbije da ga potroše na najmanje koristan način.

Naime, kako sadašnja zgrada srpske ambasade ima podrum, prizemlje, prvi sprat i potkrovlje, ambasador je predložio da se na dvorišnom delu fasade napravi stakleni panoram-lift koji ide samo od prizemlja do prvog sprata! Zanimljivo je da sve radove na renoviranju izvodi privatna firma iz Srbije, vrlo bliska  visokim rukovodećim funkcionerima vladajuće koalicije, što je i bilo za očekivati.

Pored sredstava za ambasadu u Vašingtonu, Vlada Srbije je odobrila i osam miliona evra kojima je kupljena ambasada Misije Republike Srbije u Briselu u kojoj službuje 23 službenika. Ima tu i nekih nesrazmera. Radi bolje ilustracije treba reći da ova zgrada ima garažu sa 65 parking mesta! Inače, sama zgrada ambasade nalazi se u najužem centru Brisela.

Za kupovinu zgrade ambasade Republike Srbije u Hagu, Vlada Srbije je odredila sredstva u visini od 2,5 miliona evra, što je u poređenju sa cenama nekretnina u gradu Hagu, koje su u stalnom padu, bezobrazno skupo. Ali, ta je patologija već odavno poznata: što je manje demokratija, a više diktature, to su i prohtevi vlastodržaca veći...

I upravo trošenje ogromnih sredstava za renoviranje zgrada ambasade u Vašingtonu, kao i kupovine zgrade ambasade Misije u Briselu i zgrade ambasade u Hagu, podložni su ozbiljnoj finansijskoj kontroli i reviziji nadležnih državnih organa u cilju striktne i racionalne kontrole korišćenja budžetskih sredstava.

Incidenti bez posledica 

 

Ambasador Republike Srbije u Brazilu Ljubomir Milić, inače član SPS-a, dopušta članovima svoje porodice da nezakonito i nekontrolisano koriste vozila ambasade, i to redovno bez putnog naloga. Sin ambasadora, student, uzurpirao je jedan od automobila ambasade i svakodnevno ga koristi, i danju i noću, 24 sata, bez ikakve kontrole i isključivo za lične potrebe, a pre svega za odlazak na fakultet i za svakodnevne provode.

I ćerka ambasadora, koja je kao službenica UN došla u Brazil na magistarske studije, uživa tatine državne privilegije. Naime, nju službeni vozač ambasade svakodnevno odvozi na fakultet i dovozi natrag, kao i u noćne provode gde je i čeka do ranih jutarnjih sati. To je često izazivalo premor vozača, koji je u više navrata  zbog toga izrazio svoje nezadovoljstvo.

Ambasadorka Republike Srbije u Tunisu Milica Čubrilo-Filipović, inače istaknuta članica Demokratske stranke i bivša ministarka dijaspore, koja iza sebe ima niz afera, došla je na ovu funkciju kao miljenica Božidara Đelića. Putevi su im se preplitali, od Pariza, Beograda, pa sve do Njujorka, a sada joj se Đelić približio i u Tunisu kao funkcioner Evropske banke za zemlje Magreba. Jedna od onih afera vezanih za Milicu Čubrilo, a koje javnost u Srbiji dobro pamti, jeste i ta da je svom tadašnjem ljubavniku a sadašnjem mužu, bez ikakvog pravnog osnova iz kase Ministarstva za dijasporu dala 40.000 dolara, što je izazvalo buru negodovanja u srpskoj dijaspori na severnoameričkom kontinentu. U Srbiji je to ispraćeno sa nekoliko  novinskih tekstova, a njena partija na vlasti nije našla za shodno da je kazni, nego ju je, naprotiv, nagradila ambasadorskim mestom.

Po dolasku na dužnost ambasadora u Tunisu, po običaju je počela da troši enormna sredstva za uređenje srpske rezidencije. Svojim partijskim vezama a i intervencijom Božidara Đelića i Vuka Jeremića, za kratko vreme je od Ministarstva spoljnih poslova uspela da dobije oko 200.000 evra za preuređenje rezidencije koja je inače iznajmljena!

Takođe, Ivana Pejović, generalna konzulka Republike Srbije u Milanu, koja je bila član Srpskog pokreta obnove, a sada je član DS-a, zahvaljujući zaštiti Vuka Draškovića (bolje rečeno Danice Drašković), a pre svega Borisa Tadića, mimo svih propisa i diplomatske prakse skoro 10 godina službuje na funkciji generalnog konzula u Milanu. Svakodnevno ugošćava članove porodice aktuelnih rukovodećih funkcionera i enormno troši državna sredstva.

Finansijska služba MSP-a ukazivala je na nedopustivo trošenje novca konzulata kao i propuste koje čini, a koji se graniče sa zdravim razumom. Preko računa srpskog konzulata, Ivana Pejović je kupovala ogromne količine pića, sredstva za svoju ličnu higijenu, donji veš...

U više navrata, Ivani Pejović je iz finansijske službe Ministarstva ukazivano na to da je takvo ponašanje nedopustivo i da je dužna da vrati sredstva u kasu konzulata, što ona nikada nije učinila. Na svaku intervenciju službe finansija, javljala se preteći službenicima MSP-a i to "sa pozicija sile", ističući u svakoj prilici njene veze sa Borisom Tadićem!

Ali, uprkos svemu pobrojanom i nepobrojanom, i svemu javnom i tajnom što se o njoj u MSP-u zna, male su šanse da ova i ovakva Državna revizorska inspekcija pronađe nešto od čega bi mogla da počne bilo kakvu poštenu istragu... Naime, celokupni dosije njenih finansijskih propusta krije i "na sigurnom" čuva generalni sekretar ministarstva Vladimir Ćurgus, koji joj je i jedan od njenih viđenijih zaštitnika. Za renoviranje i opremanje rezidencije trošila je velika devizna sredstva koja su joj preko veze u MSP-u  odobravali.

 

Skuplji je ambasadorov noćni život nego cela ambasada!

 

Nekadašnji konobar koji je radio u zgradi Predsedništva Jugoslavije Zoran Veljić, danas je ambasador Srbije u Otavi, glavnom gradu Kanade. Ništa čudno, mnogi su konobari u demokratskom ludilu napravili velike karijere, poput Vladimira Popovića, zvanog Beba, ili recimo Dušan Elezović, omiljeni "dečko" Bojana Pajtića, ali i mnogi drugi kojima je ugostiteljstvo bila "matična grana"...

No, Veljić je zaista dogurao daleko... I na takvoj poziciji, očito je zaboravio šta znači biti potčinjen i na usluzi... Zaposlene u ambasadi, ali i u samom Ministarstvu spoljnih poslova ume da iznenadi tako što iznenada nestane na neodređeno vreme! Tako je usred leta 2011. godine otputovao je na odmor u glavni grad Perua, Limu, nikoga ne obaveštavajući ni o svom odsustvu, a još manje o destinaciji, iako je to bio dužan da učini.

Mogući razlog ovog tajnog putešestvija je izvesna Lilian, navodno umetnica latinoameričkog porekla, koja sa svojim zakonitim mužem, čovekom nemačkog porekla i nemačke građe (malo je punijeg stasa), redovno dolazi na prijeme u ambasadu Srbije u Otavi. Naravno, bez muža. Lilian, međutim, uveče dolazi u Veljićevu rezidenciju, a njih dvoje su noću i česti gosti latino-bara Caliente u centru Otave.

Treba ovde dodati i to da je Veljić poznat i po tome što gostoprimljivo dozvoljava strancima da švrljaju po rezidenciji, čak i kada on nije prisutan. Njegovo gostoprimstvo ide toliko daleko da strancima omogućuje da u zvaničnoj rezidenciji srpskog ambasadora organizuju privatne žurke. Tako su dve dame, Lilia Faulkner i Karol Bel-Smit, svoje goste na proslavu dočeka Nove 2012. godine pozivale u kuću našeg ambasadora, kao što se vidi iz priložene pozivnice koju inače finansiraju građani male i siromašne Srbije!

Da Veljić ne mari mnogo za rezidenciju vidi se i iz njegovih upornih pokušaja da je po svaku cenu proda. Pošto se Ministarstvo usprotivilo toj ideji, Veljić je namerio da rezidenciju renovira tako što će u njoj da se naprave kancelarije i stan za članove službi obezbeđenja. Ova Veljićeva zamisao bi, prema svim računicama, srpske poreske obveznike trebalo da košta barem milion dolara! A zna se i ko bi to trebalo da plati: država Srbija iz budžeta, odnosno građani Srbije.

Da bi dobio sve neophodne dozvole za predviđeno zidanje, ambasador Veljić unajmio je i jednog kanadskog advokata, izvesnog Žarka Tatomirovića Mamulu, koji je sa svoje strane preporučio nekog arhitektu Popovića. I advokat i arhitekta za svoje usluge naplaćuju honorare od čije visine bi svakome normalnom moglo da se zavrti u glavi. Ali ne i Veljiću...

Konačno, Veljić dolazi i na ideju da proda, ako ništa drugo, ono makar deo deo dvorišta rezidencije. Ovaj posao se za sada odvija mimo Ministarstva spoljnih poslova, jer još nisu okončani pregovori sa jedinim zainteresovanim kupcem koga je pronašla Veljićeva i Tatomirovićeva prijateljica, izvesna dama po imenu Suzana Robinson. Potencijalni kupac za sada nudi 2.050.000 dolara, ali ambasador traži 2,5 miliona dolara. Obe cene su daleko ispod vrednosti pomenutog zemljišta.

I u ovom postupku je ambasador vrlo konspirativan, jer u oglasu nigde ne stoji da je prodavac zemljišta strana država, pa tako izgleda kao da je sve to običan privatni posao.

Nikome nije poznato da li ambasador Veljić za sve svoje postupke uopšte ima ovlašćenje bilo koga iz srpskog ministarstva. Jedno je sigurno: visoki nameštenik države Srbije, Zoran Veljić, ponaša se kao apsolutista u ambasadi u Otavi. Radi šta hoće, troši koliko god može, a zagazio je i u biznis iz koga, očito, neće izaći bez ozbiljnih posledica...

U sedištu Ministarstva spoljnih poslova u Beogradu već pričaju viceve da naš ambasador sa miljenicama  provodi noći po pravim noćnim klubovima, a u međuvremenu pokušava da deo rezidencijalnog imanja proda kako bi od provizije mogao da ima za cigarete i još ponešto, kada ode u zatvor. A sve govori da je zreo za to! Naime, Veljić, bez obzira na svoju sklonost da licitira državnu imovinu, ni u kom slučaju nema prava da prodaje ili "rentira" bilo šta bez nečije saglasnosti, a posebno ne tako osetljivu ustanovu kakva je zgrada ambasade, jer onda svakome ko uđe u objekat otvara neslućene mogućnosti da postavi "sprave za posmatranje" ili, ne daj bože, kakvu eksplozivnu napravu. O čemu se ovde radi neko će morati da položi račune. Pre svega zato jer se radi o nečem nezamislivom u diplomatskoj praksi... Nezamislivo je tako da izraelski, američki, ruski ili ambasador bilo koje ozbiljne države izdaje zgradu rezidencije kao poslovni prostor trećim licima, u bilo koje svrhe.

Nažalost, kad je srpska diplomatija u pitanju, kao i sve drugo uostalom, sve je moguće...

 

  

Kako se desila poželjna izdaja

 

"...Prepiska srpskih diplomata iz predstavništava po svetu s centralom u Beogradu nalazi se pod šifrovanom zaštitom, a stvar je procene Ministarstva spoljnih poslova u koje diplomatske misije se šalju obučeni šifranti...." Ovu skandaloznu vest nedavno je objavila Politika, a da to nikome nije "zaparalo oči..." Jasno je iz mnogo čega drugog da "laka čitljivost" diplomatskih telegrama proizilazi iz odsustva ozbiljne službe šifranata... Zato danas srpsku diplomatsku poštu mogu da pročitaju čak i priučeni špijuni-amateri...

Posle 5. oktobra 2000. godine, nakon masovnog otpuštanja diplomata, desio se i "pomor" takozvane kriptozaštite... Ona je "na mala vrata" ponovo uvedena tek nakon odlaska Gorana Svilanovića sa mesta ministra spoljnih poslova. Nije tačno da je neko od takozvanih demokratskih vlasti u ono vreme "bio naivan" pa je smatrao da od svojih "globalnih prijatelja" nema šta da krije. Ispostavilo se da je napravljena šteta veleizdajničkih razmera. Umesto da Svilanović (i svi koji su to skrivili) bude na dugogodišnjoj robiji, on je posle "diplomatske karijere" zaseo u upravni odbor najvećeg srpskog dilera oružja, mračne firme SDPR!

 

http://magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=255&cl=13

 


Зашто су нас напали 24. марта 1999

Зашто су нас напали

„Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по СРЈ". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999?

И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће занимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.

Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у". Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост". Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу. Колико знам, политичких комесара и официра за морално-политичко васпитање у бившој ЈНА процентуално је увек највише било Црногораца, па ме ове вести из Подгорице јако веселе. НАТО је добро знао одакле треба да се крене. Дакле, црногорски средњошколци, срећан вам почетак врло озбиљне морално-политичке наставе. Добићете и оцене из тог предмета. Иде то уз Мадону.

Но, нису у Црној Гори око тога усамљени, у Србији је поводом недавне годишњице разговора у Рамбујеу било јавних иступа у којима се тврдило „да смо ми криви што су ти разговори пропали, да je требало у Рамбујеу да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова". Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију подсетио бих да је уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7. где се говори о „војним мировним снагама на Косову", стоји и анекс Б, који у свом члану 8. каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а". У члановима 9. и 10. анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15. пише да, када је реч о услугама, под тим се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно. Но, није то све, у члану 21. стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима". „Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг" од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. Бруталности је било на обе стране, али је ОВК била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с ОВК, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава уз помоћ страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда. Администрација у Вашингтону баца песак у очи и себи и другима стално одгађајући комплексно решење косовске кризе. Самим протоком времена криза неће ишчезнути. Умеће је признати грешку.

Мирослав Лазански

објављено: 24.03.2012

 

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Zasto-su-nas-napali.sr.html

понедељак, 26. март 2012.

Srpski general

ZIDANJE SKADRA

 

Srpski general

 

Zakoniti proces rehabilitacije armijskog generala Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljuba Mihailovića, izazvao je veliku pažnju u Srbiji i dvjema susjednim bivšim jugoslovenskim republikama.
Zašto je preispitivanje presude jednog staljinističkog suda postalo tako važno i aktuelno? Odakle potreba onih koji su odavno politički rehabilitovali ustaški genocid, temeljne političke tekovine „Nezavisne Države Hrvatske" i amnestirali Muslimane/Bošnjake od učešća u Pavelićevim i Hitlerovim (Handžar divizija) ratnim i zločinačkim naporima, da sprečavaju poništenje odluke suda koji je davne 1946. godine izvršio pravno ubistvo? Kako to da upravo neka navodno proevropska i „građanska" udruženja pokušavaju da Dragoljuba Mihailovića proglase „fašistom"?
Suđenje Dragoljubu Mihailoviću bilo je obična farsa. Generalu nije pružena prilika za odbranu. Pravna procedura nije bila poštovana. Tužilac i sudija su neprekidno kršili procesna prava optuženog. On nije imao pravo da pozove svjedoke koji bi istupili u njegovu odbranu, njegovi advokati su sistematski ometani, ucjenjivani i zastrašivani. Jednog od njih, Dragića Joksimovića, javno je zastrašivao čak i jugoslovenski diktator Josip Broz. Presuda je izvršena mimo zakonske procedure i osuđeniku se ni danas ne zna grob. Prema dosijeu Dragoljuba Mihailovića vlasti socijalističke Jugoslavije odnosile su se kao počinilac ubistva prema inkriminišućim dokazima. Zato danas sud utvrđuje da li je Mihailović uopšte mrtav (!). Da je Mihailović zaista i kriv za ono zbog čega su ga komunističke vlast osudile i pogubile, ovakvo suđenje bi moralo biti poništeno i ponovljeno. Ono je sramota za državu i pravosuđe.
Dragoljub Mihailović nije osuđen zbog genocida nad Hrvatima i Muslimanima (danas Bošnjacima). On je osuđen zbog navodne izdaje i zbog tobožnje saradnje sa okupatorom. I danas slušamo tvrdnje da je Mihailović bio predvodnik kolaboracionističke i fašističke vojske. Dragoljub Mihailović podigao je ustanak protiv okupatora u Srbiji 1941. godine. Čak i režimski istoričari priznavali su tu činjenicu i antifašistički karakter. Loznicu, grad u Srbiji koji je 1941. prvi oslobođen, Njemcima su otele jedinice JVO pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Sve do 1944. general Mihailović je smatran jednim od najvećih neprijatelja Trećeg rajha na Balkanu. Zato je Hajnrih Himler 17. jula 1942. u jednom naređenju napisao i sledeće: „Osnovica svakog uspjeha u Srbiji i cijeloj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrijebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen." Stotine američkih pilota spasile su četničke trupe. Desetine mostova i stotine kompozicija uništile su trupe vjerne kralju iz Karađorđeve loze. Zato je general Mihailović bio imenovan za ministra vojnog u vladama koje su bile u progonstvu u Londonu. Upravo zbog toga je predsjednik Sjedinjenih Država Hari Truman posle rata odlikovao Mihailovića visokim odlikovanjem, a SAD su posle 2000. uručile priznanje generalovoj ćerci Gordani.
U jugoslovenskim zemljama je od 1941. do 1945. trajao mračan, bespoštedan, krvav i brutalan građanski rat. Tokom godina na teritoriji NDH ubijeno je više od pola miliona pripadnika srpskog naroda: Jasenovac, Jadovno, dječiji logori koji su odnijeli oko 70.000 života maloljetnih, Kozara, Podrinje... Pojedine četničke jedinice su u navodnoj osveti i same činile zločine. Mi danas ne slavimo one koji su u Foči ili kod Prozora masakrirale katoličku i muslimansku nejač i sirotinju. Srpskoj naciji ne trebaju lažni heroji i oni koji buduća pokoljenja zadužuju nevinom krvlju... Ljudi slični onima koje u Sarajevu i Zagrebu danas dočekuju kao junake. Svaki zločni je za osudu. Ali pošto se insistira na razmjeri: četničke trupe su na prostoru današnje Republike Hrvatske za četiri godine skrivile otprilike onoliko smrti koliko Hrvatska vojska za vrijeme operacije „Oluja" 1995. godine. Broj ubijenih Hrvata među ovim žrtvama manji je od njihovog udjela u ukupnom stanovištvu Hrvatske. Konačno, četnici iz ovih krajeva nisu bili pod nepsorednom komandom Dragoljuba Mihailovića. Komunistički tužioci pokušali su da osnovu falisifikovanih dokumenata povežu generala sa ovim zločinima, ali su od toga na kraju odustali.
Dragoljuba Mihailovića danas kleveću da je bio zločinac i fašista oni koji žele da fašizuju srpski narod, opravdaju genocid iz 1941–1945, komunistički teror koji je višestruko prevazišao sve četničke zločine iz građanskog rata, progon srpskog naroda tokom devedesetih godina i buduće ukidanje Republike Srpske.
Svima njima odgovor je dao veliki Slobodan Jovanović: „Za života on (Dragoljub Mihailović) bio je gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo tijelo je raznijeto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živjeti uvijek dokle srpsko ime bude trajalo."


Piše - Čedo­mir An­tić.

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-03-26&clanak=325231

субота, 24. март 2012.

Да се не заборави: 13 година од почетка НАТО агресије на СРЈ

Да се не заборави: 13 година од почетка НАТО агресије на СРЈ

петак, 23 март 2012 10:53 ИН4С

 

На данашњи дан, 24.март 2012. године, навршава се тринаест година од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Интервенција НАТО-а, под кодним именима Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) и Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у СРЈ позната као Милосрдни анђео или НАТО агресија, извршена је без одобрења Савјета безбједности Уједињених Нација и била је друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намјерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог свјетског рата.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процјене штета коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процјене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих, од чега 557 цивила и око 12.500 рањених.

Еколошка штета

За 78 дана агресије НАТО-а извршено је око 35.000 разних мисија, са концетрацијом ваздухопловних снага са око 1.000 авиона и 206 хеликоптера, стационираних по аеродромима околних земаља и на многобројној флоти бродова. Лансирано је око 1.000 крстарећих ракета, бачено је, на релативно малу територију, укупно 79.000 тона експлозива. Ово укључује и 35.450 касетних, термо визуелних и графитних бомби које су забрањене по међународним конвенцијама. Бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом су пале по цијелом простору природне средине, затровале су пољопривредна поља, шуме и копнене и водене путеве, ширећи радијацију и изазиваћи смртоносна обољења широм земље.

Комеморација жртвама НАТО агресије

Представници мреже Не у НАТО одаће почаст страдалим у НАТО бомбардовању СРЈ - у Мурину, Тивту и Даниловграду.

Један од најтежих злочина током НАТО агресије на СР Југославију десио се 30. априла 1999. године у варошици Мурино, на сјеверу Црне Горе.

НАТО авијација је без икакве објаве и објашњења са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру овог насеља. Том приликом страдали су цивили који ни на који начин нијесу учествовали у ратним дејствима, међу њима и двије дјевојчице и један дјечак. Погинули су ученици Основне школе "Петар Дедовић" Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а лакше Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић. Мост преко Лима је оштећен и неупотребљив за саобраћај, а није било готово ниједне куће у окружењу која није претрпјела штету. Страдао је и погон текстилне конфекције, стари хотел, мјесна продавница, као и Дом културе.

„Утврђивање одговорности ондашњих руководилаца НАТО-а пред надлежним међународним и националним судовима за утврђивање њихове индивидуалне одговорности, представља моралну обавезу надлежних институција и цивилног сектора", каже се у саопштењу мреже Не у НАТО.

Скандалозна НАТО кампања

Црногорска власт није показала интересовање и бригу за породице страдалих и мимо већинске воље грађана, који су против уласка у НАТО, тежи да Црну Гору уведе у агресорску алијансу. Бескрупулозна кампања се води са циљем промоције НАТО алијансе, а најбољи примјер тога су, такозвани, семинари на којима се просвjетни радници обучавају да шире НАТО пропаганду и индоктринирају ученике у средњим школама. То није случајно јер управо црногорска власт рачуна да ће на евентуалном референдуму за улазак у НАТО имати подршку тек пунољетних средњошколаца, задојених НАТО пропагандом.

На отварању семинара о евроатлантским интеграцијама за просвјетне раднике, у средњим школама пуковник Мехмедин Тахировић, поручио је да „су наставници у средњим школама ти који треба да објасне младим људима да су фрустрације, које су се стекле према НАТО савезу, прошлост и да треба да гледају у будућност".

Не у НАТО кампања

ИН4С и мрежа невладиних организација, у оквиру кампање против уласка у НАТО, покренули су веб сајт Не у НАТО - www.neunato.net, са циљем подизања свијести о погубности уласка Црне Горе у НАТО алијансу. На сајту су доступне бројне информације: аргументи против уласка у НАТО, актуелности, анализе, вијести, фото галерије.

Кампања "Оловком против оружја" званично почиње данас - 24. марта 2012. године, тачно 13 година након почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.

Циљ кампање је да се омогући право грађанима Црне Горе да се на референдуму изјасне о уласку у НАТО алијансу.

http://in4s.net/index.php/magazin/hronika/17025-da-se-ne-zaboravi-13-godina-od-poetka-nato-agresije-na-srj

DRŽAVA NE PRATI ZDRAVLJE GRAĐANA

 

DRŽAVA NE PRATI ZDRAVLJE GRAĐANA
Izvor:Danas

Beograd -- Iako je od bombardovanja SR Jugoslavije prošlo 13 godina, država još nije obezbedila sredstva za ispitivanje ugroženosti zdravlja stanovništva, piše "Danas".



Sredstva nisu obezbeđena ni za praćenje podzemnih voda, ugroženog biljnog i životinjskog sveta. U Srbiji raste broj obolelih od malignih bolesti, pa se predviđa da će ove godine oboleti čak 37.000 osoba, dok će 22.000 preminuti.

Ni danas se precizno ne zna koliko je projektila sa osiromašenim uranijumom NATO ispalio na područje naše zemlje. Naime, podaci NATO govore da je ispaljena 31.000 projektila, vojska tvrdi da je naša zemlja zasuta sa oko 50.000, a Rusija napominje da je ispaljeno čak 90.000 projektila.

NATO je priznao da je m unicija sa osiromašenim uranijumom korišćena na 112 lokacija, ali su do danas od osiromašenog uranijuma očišćene samo četiri lokacije na teritoriji jugoistočne Srbije, dok je preostalo čak 107 na teritoriji Kosova i Metohije. U napadima NATO poginulo je između 1.200 i 2.500 ljudi.

Radomir Kovačević, toksikolog Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović", kaže za "Danas" da je kontaminacija na lokalitetima koji su bombardovani izuzetno visoka, a na pojedinim mestima je čak nekoliko hiljada puta veća od uobičajene.

"Ispitivanjem ljudi koji žive na tim područjima utvrđena je velika koncentracija u njihovim organizmima. Tako je, na primer, u analiziranim uzorcima urina utvrđena visoka koncentracija uranijuma, a utvrđena su i rana oštećenja bubrega, krvnih sudova, ali i ozbiljne anomalije kod dece", naglašava Kovačević.

On dodaje da se posledice korišćenja obogaćenog uranijuma mogu očekivati posle otprilike deset godina otkako je projektil ispaljen.

"Iskustva iz Hirošime pokazuju da je posle tri godine broj obolelih od leukemije bio povećan 11 puta. Takođe, nakon katastrofe u Černobilju, broj obolelih od ove opake bolesti bio je nekoliko puta veći posle samo šest meseci. Pošto je prilikom bombardovanja Srbije korišćeno oružje manjeg kalibra, posledice se mogu očekivati posle 10 godina, a moguće su i promene na genetskom materijalu, što bi se prenosilo na potomstvo", objašnjava Kovačević.

On dodaje da se osiromašeni uranijum nakuplja u skeletu, bubrezima, plućima, jetri i slezini.

Prema njegovim rečima, iako zvaničnici tvrde da su prilikom bombardovanja korišćeni projektili kalibra 30 milimetara, teški 297 grama, istraživanja sa terena pokazuju da su korišćeni kalibri bili i 10 do 12 puta veći.

 

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/drzava_ne_prati_zdravlje_gradjana_.55.html?news_id=236746

четвртак, 22. март 2012.

Zbog čega nije rehabilitovan Milovan Đilas

Zbog čega nije rehabilitovan Milovan Đilas >


Anatomija jednog morala

jovana gligorijević

Zahtev za rehabilitaciju Milovana Đilasa je odraz želje da živimo u nešto pristojnijem društvu, kaže jedan od podnosilaca zahteva, advokat Nikola Barović: "Ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali"

Na Višem sudu u Beogradu uskoro bi trebalo da bude zakazano prvo ročište po zahtevu za rehabilitaciju Milovana Đilasa, publiciste, prevodioca, pesnika, ratnog komandanta, državnika i na kraju – disidenta. Zahtev za rehabilitaciju podneli su beogradski advokati Rajko Danilović, Nikola Barović i Đilasov mlađi brat Akim.

POKRENULI POSTUPAK ZA REHABILITACIJU: Advokati Rajko Danilović...

Milovan Đilas je bio prvi visoki funkcioner koji je istupio iz Komunističke partije početkom pedesetih godina prošlog veka. U periodu od 1955. do 1962. godine suđeno mu je ukupno četiri puta: tri puta za neprijateljsku propagandu i jednom za odavanje državne tajne. U zatvoru je proveo ukupno jedanaest godina, od čega devet u vreme socijalizma, a dve u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom sudskih procesa izrečene su mu i sporedne kazne: lišen je Ordena narodnog heroja, koji je dobio krajem 1945. godine, vojni sud mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koja je dobio kao zasluge iz rata. Zabranjeno mu je istupanje u javnosti, oduzeta građanska prava, a oduzeta mu je i korist od objavljenih knjiga. Formalno, bio je izolovan sve do 1989, kada je delo za koje je osuđen prestalo da postoji u krivičnom zakonu.

"Nikola Barović i ja podneli smo zahtev sudu, ali nam je on vraćen prema suženoj varijanti tumačenja pravnog interesa. Dakle, traženo je da zahtev podnese neko ko ima pravni interes, što je najčešće neko od srodnika, pa se zahtevu priključio Akim Đilas", kaže u razgovoru za "Vreme" advokat Rajko Danilović. On dodaje da je slučaj Milovana Đilasa "par ekselans" slučaj političkog progona: "On je bio imanentni kritičar sistema: kritikovao ga je iznutra, a poznavao ga je odlično. On ga je pravio, pa je znao gde je greška."

...i Nikola Barović

Drugi podnosilac zahteva, Nikola Barović, kaže da bi Milovan Đilas, s obzirom na ono što stoji u Zakonu o rehabilitaciji, trebalo da bude rehabilitovan po sili zakona, a ne sudskom odlukom, ali pošto se to do današnjeg dana nije dogodilo, Barović, Danilović i Akim Đilas odlučili su da podnesu zahtev za sudsku rehabilitaciju. Razloge zbog kojih bi odluka trebalo da usledi po sili zakona Barović vidi u tome što u zakonu izričito stoji da ona sledi u slučaju lica čija su prava i slobode povređeni time što su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili za krivično delo neprijateljske propagande zlonamernim i neistinitim prikazivanjem društvenopolitičkih prilika u zemlji. Ova odredba zakona obuhvata sve četiri presude protiv Đilasa. "Tri puta mu je suđeno za zlonamerno i neistinito prikazivanje političkih prilika, prvi put zbog intervjua 'Njujork tajmsu', drugi put zbog neslaganja sa politikom FNRJ u vezi sa revolucijom u Mađarskoj 1956, a treći put zbog knjige Nova klasa. U aprilu 1962. suđen je zbog knjige Razgovori sa Staljinom zbog odavanja službene tajne, iako je ovo delo uneto u Krivični zakonik kad je knjiga već bila kod izdavača, pa se već znalo za njen sadržaj. Dakle, taj član je unet u zakon upravo zbog te knjige", kaže Barović. On dodaje da u vezi s tim postoji jedna anegdota iz naših tadašnjih diplomatskih krugova: "Kada je Tito 1963. išao u Sovjetski Savez, na koktelima je kružio vic o Jugoslovenima, kako svaki put kad Beograd želi da popravi odnose sa Moskvom, prvo uhapsi Đilasa."

Priča o političkom progonu Milovana Đilasa počinje u januaru 1953. godine, kada je pokrenuo mesečnik za književnost, nauku i umetnost "Nova misao". Od oktobra 1953. do januara 1954. u "Novoj misli" i "Borbi" objavljuje političko-dokumentarni serijal "Anatomija jednog morala" u kom kritikuje partijsku birokratiju i komunističko visoko društvo. U poslednjem nastavku, iz januara 1954, staje u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izložene izrugivanju žena ostalih partijskih funkcionera. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. januara 1954. godine, "Borba" je objavila saopštenje Izvršnog komiteta CK SKJ da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima SKJ, a već za 16. i 17. januar 1954. sazvan je Treći (vanredni) plenum CK SKJ (slučaj Milovana Đilasa). Na Trećem plenumu Tito je optužio Đilasa za "revizionizam". Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta, a iz partije je istupio 19. aprila 1954.

Zbog intervjua "Njujork tajmsu" u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. pred Okružnim sudom u Beogradu osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine. Suđenje je trajalo svega devet dana.

Druga presuda izrečena je Đilasu 12. decembra 1956. godine, pred istim sudom, za isto krivično delo. Razlog je bila izjava data 25. oktobra 1956. novinskoj agenciji Frans pres, u kojoj je osudio to što su se delegati FNRJ uzdržali od glasanja o stavljanju događaja u Mađarskoj na dnevni red sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uhapšen je 19. novembra, a manje od mesec dana kasnije osuđen na tri godine zatvora. Kao kažnjenik broj 6880 služio je kaznu u Sremskoj Mitrovici (u kojoj je već robijao u Kraljevini Jugoslaviji). Za to vreme u Sjedinjenim Američkim Državama objavljena je njegova knjiga Nova klasajedna analiza komunističkog sistema. Treće suđenje, ponovo zbog neprijateljske propagande, održano je u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Trećom presudom od 5. oktobra 1957. izrečena mu je jedinstvena zatvorska kazna od devet godina zatvora. Presudom od 14. oktobra, kao sporedna kazna, oduzeta su mu sva ratna i posleratna odlikovanja: Orden narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i jedinstva I reda i Orden za hrabrost. Sud časti za rezervne oficire i rezervne vojne službenike pri Komandi beogradskog vojnog područja 15. oktobra oduzeo mu je čin rezervnog general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije.

Iz Sremske Mitrovice Đilas je izišao 20. januara 1961. Jedva malo više od godinu dana kasnije, 7. aprila 1962. ponovo je uhapšen zbog knjige Razgovori sa Staljinom, ovoga puta zbog krivičnog dela odavanje službene tajne, koje je baš zbog njegovog slučaja uvedeno u Krivični zakon 17. marta iste godine. Presudom od 14. maja 1957. osuđen je na pet godina zatvora, ali mu je ova kazna sabrana sa prethodnim, tako da je ukupno osuđen na 13 godina zatvora. Prema rečima Nikole Barovića, sve advokate koji su ga zastupali u ranijim procesima tužilac je naveo kao svedoke i onemogućio ih da zastupaju Đilasa. "Vojislav Grol, sin čuvenog osnivača Demokratske stranke Milana Grola, Veljko Kovačević, koji ga je branio u sva tri procesa, i moj otac Jovan Barović, navedeni su kao svedoci. Vlasti su procenile da bi Đilas nekoga od njih uzeo za branioca, pa su ovo preduzele da ih spreče, a njemu je dodeljen advokat po službenoj dužnosti", priča Barović i kaže da je razlog bio taj što je već zbog same činjenice da je zakon menjan da bi mogli da ga osude, slučaj bio skandalozan i izazvao je veliku pažnju svetske javnosti, a procenjeno je da bi ova trojica advokata izazvala još veći skandal. Slična metoda je i kasnije korišćena u procesu "beogradskoj šestorki" 1984/85. kada je advokat Srđa Popović još u istrazi markiran kao svedok.

Milovan Đilas konačno je pušten iz zatvora u tišini, 31. decembra 1966. u popodnevnim satima, bez ikakvih uslova osim da tokom narednih pet godina ne istupa u javnosti, što je zabrana koje se nije pridržavao. Naprotiv, 20. aprila 1984. biće ponovo uhapšen, zajedno sa bratom Akimom, nakon upada policije na sesiju Otvorenog univerziteta na kojoj je bio uvodničar. Međutim, pušten je istog dana, a slučaj će kasnije prerasti u suđenje "beogradskoj šestorici", pošto je jedan od poslednjih političkih procesa u bivšoj Jugoslaviji.

"Milovanu Đilasu rehabilitacija ne treba. On nije osuđen od slobodnog sveta, kako se to nekad govorilo, nego iz političkih i ideoloških razloga", kaže Nikola Barović: "Prva rehabilitacija došla je u jesen 1990. kada je Skupština SFRJ ukinula član 133. Trebalo je da republike ukinu i član koji se zvao širenje lažnih vesti, koji je sam po sebi nonsens, jer je nešto ili laž ili vest. Međutim, on je i do dana današnjeg u određenim oblicima opstao. Znak da je veza sa totalitarnim sistemom i danas jaka vidi se po tome što je naziv tog člana danas isti u našem zakonu iako mu je sadržaj sasvim drugačiji."

Barović kaže da smisao zahteva za rehabilitaciju Milovana Đilasa nije spasavanje njegove časti i ugleda, nego rehabilitacija države: "To je želja da živimo u nešto pristojnijem društvu, jer se time rehabilituje država. Ko je rehabilitovan kada Crkva kaže da je rehabilitovala Galileja? Pa, sigurno nije Galilej, koji nikad nije bio sporan, nego Crkva, koja ispravlja vlastite greške. Tako je i ovde: ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali."

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1042288

среда, 21. март 2012.

РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ НА РАСКРШЋУ

РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ НА РАСКРШЋУ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 22.03.2012 | 00:01

 

 

По налогу евроатлантских центара моћи, спрема се нови удар на интересе Русије у Србији, са циљем трајног обесмишљавања руско-српских веза. Да ли ће Москва допустити да се то деси или ће се томе супротставити на демократски а ефикасан начин?

 

ПОЛИТИЧКИ ОКВИР РУСКО-СРПСКИХ ВЕЗА

О томе да је Србија, на софистициран начин, окупирана земља, нема потребе много причати. Ствари су јасне. Довољно је бацити и летимичан поглед на „информисање" наводно српских а заправо вашингтонско-бриселских мејнстирм медија. Или обратити пажњу на речи званичника прекоморске силе, која је стуб овдашњег окупационог система. Један од њих је, без околишења изјавио: реформе српске војске биће спроведене „у нашем интересу". Која суверена држава пројектује војску према туђим потребама? Коначно, никакав медијски мрак не може да сакрије оно што, у вези са угрожавањем целовитости земље, раде наши владајући политичари. По налогу Брисела и Вашингтона, они Приштини полако препуштају и оне делове Косова и Метохије где – макар у ограниченом виду – и даље функционише српска држава. У истом духу, сеју потенцијално сепаратистичко семе и у другим деловима земље, од Војводине преко Рашке области до Прешева.

„Просрпски председник" Тадић изјављује да је спреман да прихвати „неку форму независности Косова". Не таји да је расположен да прихвати комадање територије Србије „ради стабилности у региону". Већ из тога је јасно, и без дубље анализе ствари, да  није ништа друго него страни сатрап који, допадало му се то или не, мора да ради шта му се нареди. Актуелни режим загосподарио је Србијом уз помоћ западних средстава меке моћи, и, у складу са тим, сада ради по налозима оних који су му омогућили да узме власт и оно што са њом у неуређеним системима иде. То су оквири у којима морају да се посматрају српско-руски односи. Ако се они занемаре, слика није реална а политика је погрешна.

 

ПУАЦАЊ У ПРИЈАТЕЉСТВО

Садашњи српски естаблишмент не може да каже грађанима да ради у име и за рачун окупатора, већ се претвара да у тешким околностима покушава да извуче што више за наш народ и његову државу. Отуда, због јавног мнења, прави се да гради савезничке односе са Русијом, која нам је потпора у вези са одбраном територијалног интегритета али и када се ради о заштити српских интереса у региону. Москва даје снажну подршку „држави" Србији да на основу резолуције 1244 одржи своје легалне позиције на Косову и Метохији, односно Бањалуци, да очува државност Републике Српске, на начин који подразумева Дејтонски споразум. С друге стране, официјелни Београд, иза кулиса, настоји да поквари односе са Руском Федерацијом. Ради све оно зашта верује да ће је наљутити. Навешћу тек неколико примера који сведоче о томе.

1. Руски капитал се третира неповољно. На посебно профитабилним па и важним пољима за његов даљи продор (као што је финансијско-банкарска сфера), отежавају се ако не и онемогућавају активности руског бизниса. У томе се иде толико далеко да се, на пример на недавно одржаном Копаоничком бизнис форуму, капитал нескривено дели на посебно пожељан „евроатлантски" и други (у који спада и руски) који има другоразредни значај.

2. Док се прича о неутралности, води се политика прикривених атлантских интеграција. За Србију је из бројних разлога лоше да уђе у НАТО (нпр. увлачење у туђе ратове, призивање тероризма, повећање војних трошкова, национално понижење). Но, сада се тиме не бавимо. Овде је битно рећи да то Русију, од које наводно власт очекује помоћ, неоспорно револтира. Једно је била слаба Руска Федерација, која је незадовољно али кротко посматрала поход НАТО-а на Исток, а друго је данашња Путинова Русија. А наш садашњи „патриотски" министар спољних послова, током посете седишту Атлантског пакта, 2007. године изјавио је да Србија жели пуноправно чланство у тој алијанси. Док то он и  други српски „лидери" раде иза затворених америчких врата, Русима и свом народу, куну се у приврженост курсу српске војне неутралности! Зар треба и да причамо о томе шта је у поменутом лаж а шта истина?

3. У медијима под контролом режима или центра економске и политичке моћи са њим спрегнутим, присутна је релативно негативна слика о Русији и Владимиру Путину. Довољно је погледати извештавање РТС-а и Б-92 током „Грузијског рата", па и тонове који сада провејавају у вези са руском парламентарним и председничким изборима. Званична Србија је прихватила клише према коме је демократа онај ко је по вољи Америке (макар у крви гушио незадовољство свог народа, што чине аутократске власти Бахреина), а недемокрта је свако ко се замери Вашингтону, ма колико радио у корист грађана своје државе. При томе се истински интереси Србије пренебрегавају. Тако се она недавно прикључила и илегалним санкцијама САД и савезника те силе против Белорусије, без обзира што та земља према нама поступа доследно пријатељски а ОУН нису одобриле ембарго против ње.

4. У Москву се, и то у околностима када је Запад отпочео процес признања Косова а Београд од Руске Федерације „очекивао" подршку, шаљу дипломате које тешко да су по вољи Кремља. Драстичан пример је то што је за српског амбасадора у Москви постављена Јелица Курјак, некадашња сарадница Хелсиншког одбора Србије (НВО која је позната по заговарању изразито антируских ставова), па чак и коаутор,  у много чему у односу на Русију малициозне, ХОС-ове брошуре: „Русија, Србија и Црна Гора".

 

ДЕМОКРАТСКА „ЋОРАВА КУТИЈА"

Да резимирамо: док актуелна српска власт прича о стратешком партнерству са Русијом, она, у суштини, тера Руску Федерацију од Србије. Циљ јој је да Кремљ ускрати ефективну подршку Београду око Косова, да би „наш" естаблишмент онда могла да заокружи процес његовог фактичког признавања и прихватања као пуноправне државе, а медијски хипнотисаном народу поручи: „Морали смо тако пошто су нас Руси оставили. Од Сан-Стефана до данас само се праве да су нам пријатељи". Од тога до увођења Србије у НАТО – опет у име „боље" ЕУ будућности земље – остаје само један корак. Таквој политици Москва се, нажалост, на адекватан начин не супротставља.

Представници Русије стално истичу да она не жели да се меша у српску унутрашњу политику, да подржавају ову или ону странку, те да ће се трудити да њихова држава има што боље односе са сваком влашћу коју грађани Србије изаберу. То је у идеалним условима лепо. Но, они су код нас далеко од таквих. Ствар је у томе што Срби и немају могућност да истински изаберу своју власт. Као за њу гласају, док је западни странци заправо постављају. У стању медијског једноумља и драстичне асиметрије у приступу другим средствима потребним за кампању, српска национална и – из русофислства или процене на којој страни Срби могу да нађу потпору за своје државотворне тежње – пророруски настројена опозиција, потпуно је неравноправна.

У Србији избори не да нису фер, већ су потпуно обесмишљени. Политичка борба личи на сукоб скоро голоруког човека са подивљалим (евроатлантским) зверима. Државотворне српске снаге на мегдану су не само својих (иначе идејно и морално нејаких) домаћих неистомишљеника, већ и цивилних ешелона НАТО-а, односно свега што оличава меку моћ Америке. У таквим околностима, унапред се зна исход готово сваке битке. То опет доводи до деморалисаности на националној страни па и дефетистичких реал-политичких калкулација.

Многи политичари схватају да без аминовања САД не могу да дођу на власт, па чак и да на начин који је за њих иоле задовољавајући, као релевантан фактор, преживе у опозицији. Услед тога на овај или онај начин, почињу да ублажавају своја пређашња убеђења. У дугом случају који је варијација на исту тему, у пређашњем (можда још и борбенијем) виду, настављају да заговарају по Запад револтирајуће ставове, али делују непродуктивно њима у прилог, и тиме од евроатлантских моћника купују простор за опстанак. Прагматичном Вашингтону важно је да се роди миш, ма колико се због речи неких српских политичара тресла гора. Оне нервирају Американце, али преко самих по себи начела, спремни су да пређу.

 

ЛЕГИТИМНОСТ РЕАЛ-ПОЛИТИКЕ

Легитиман је став Русије да не жели да се меша у српску унутрашњу политику. Међутим, питање је да ли је за њу такав став сврсисходан. Јер, кућу је ипак боље бранити у туђем дворишту него на сопственим вратима. Поход Евроатлантиста на Исток неће се зауставити. Наранџасти удари на политички систем Русије и њених савезника на постсовјетском простору не одвија се праволинијски. И када се са тим наизглед престаје, само се чека погодније време како би се на други начин наставило са старим неделима. Тако стоје ствари и са разним видовима спољнополитичког атака на руске геополитичке интересе, како у ширим размерама, тако и у „блиском иностранству" (што је за Москву посебно опасно).

Рационално је што Русија, несумњиво, на неки начин жели да добије време да што више ојача пре него што се упусти у геополитичке подухвате опсежнијих размера ван постсовјетске макро зоне. Свакако је на месту то што јој је приоритет да убрза консолидацију па и даљи развој интеграционих процеса на простору некадашњег СССР-а, те да још одлучније крене путем реиндустријализације и на другим дугорочно одрживим основама јачања привредног потенцијала. Руској Федерацији треба наредна деценија „мира" и да би окончала започети посао у вези са модернизацијом армије. У таквим околностима, осим ако директно нису нападнути њени витални интереси, не треба јој превелико затезање односа за Западом.

Његова моћ се смањује али далеко је од мале. Уз то, схватљиво је што Москва не жели ни да клацкалица баш потпуно претегне ка далеким источним меридијанима. Без обзира на добре односе са Пекингом, одговара јој истински полицентрични свет, у коме би и Запад имао запажено место. Кремљ то жели како би била избегнута како глобална, тако и континентална (азијска)  хегемонија Кине, са свим последицама које би то могло да има по Русију. Стога, велика словенско-православна земља, бранећи чврсто своје примарне интересе, колико год је то могуће, избегава да Америка на њој ломи своје делимично труле али још оштре зубе, док Кина без узнемиравања јача, потенцијално и на њену штету.

Када све то пројектујемо на српски случај, јасно је да Москви за сада не намерава да уђе у зону већих ризика због Балкана. То од ње нико од добронамерних Срба сада не треба ни да очекује. Разуман је њен став да се задржи у домену подршке Србији – ко год је водио – у вези са њеним легитимним тежњама које произлазе из међународног права. А не да у региону њене неоспорне доминације, Америци баци рукавицу у лице енергичним мешањем у српску политичку збиљу, односно недвосмисленом подршком нашем отвореном и прикривеном „покрету отпора", тј. партијским и непартијским чиниоцима који се енергично опиру окупацији, односно настоје да кроз друштвено-политичке процесе ослободе наш комад Балкана, те земљу Србију поново претворе у суверену државу Србију (а данас је она то само номинално)

 

РУСКА ПОДРШКА ДЕМОКРАТИЗАЦИЈИ СРБИЈЕ

Само национална Србија може да буде прави савезник Русије. Но, интервенција Москве на начин који води ослобођењу наше земље, за сада је, вероватно, ем по њу опасно, ем је и против актуелне руске идеологије „Суверене демократије" (која подразумева да сваком земљом, без наметања са стране, треба да влада аутентична елита). Патриотској јавности Србије може то да се допада или не, али логично је да Русија пре свега гледа своје интересе. Али, ипак имамо право да приметимо и укажемо руским пријатељима, да Русија не би били угрожени и ако би њена улога у Србији, на специфичним основама, била доста активнија. Тако би више помогла и себи, и нама.

Једно је директно мешање у српску унутрашњу политику – што несумњиво, и то брутално, ради Запад – а друго је подршка стварању демократског амбијента. Запад о томе много прича, а ништа на том плану не чини. Иза демократских бајки вешто се крије истина, а она је да Вашингтон и Брисел на неоколонијални начин ради у прилог својих српских фаворита. Да систематски – у духу некадашњих „Гладио операција" иза којих су стајале америчке војне и цивилне службе, а којима је био циљ да за САД неподобне партије не дођу на власт у Италији током 50-их и 60-их година XXвека – подржавају оне који без околишења прихватају да служе евроатлантској постмодерној окупацији, а сатанизује активно-патриотске чиниоце српског политичког живота.

Остали наши друштвено-политички фактори налазе се негде између, у сталном страху да ће се наћи под западним ударом, што им намеће аутоцензуру и паралише националну енергију. Тако водеће земље Запада не само да поробљавају Србију, већ и компромитује концепт грађанског друштва и демократије. Можда у њих истински верују, али само када се ради о њиховим народима. За „примитивне" Балканце и друге становнике „периферије" привилегованог дела света, добар је и јефтини привид демократије.

С друге стране, док Запад тако ради, Русија би не само могла, већ сам уверен да би и требало, да искрено подржи демократизацију Србије. Није нужно да стаје на било чију страну, већ да допринесе да политички живот код нас буде што више у складу са прокламованим начелима (у вези са чим Запад, који код нас поступа антидемократски, стално придикује Русији када се ради о стању које влада у њој). Веће присуство, и то на објективним а не пропагандним основама, руског фактора у медијској и НВО сфери, неизоставно би помогао развоју истинског плурализма у Србији. Зашто код нас не би постојао неки Руски институт за демократски развој или Центар за промоцију и заштиту људских права? Зашто не би имали неку телевизијску станицу или новине у руском власништву? Што Русија не би имала већу улогу у надгледању нашег увелико започетог и потоњих изборних процеса? Нема разлога да све то буде монополисано и злоупотребљено од стране САД и неких држава ЕУ.

 

ТРАНСПАРЕНТНИ МАРШ СЛОБОДЕ

Није потребно – да још једном то поновим – да Руси навијају за било кога, већ да помогну да се чују различити гласови, те да буде мање простора за разне видове предизборне и постизборне манипулације. За патриотски део српске политичке сцене и генерално јавности, и то је довољно. Већ мало мање нефер политичка утакмица од ове која се одиграва, била би велики корак напред. Маргинализована и гурнута у апатију већинска Србија још није оболела од националног мазохизма. Довољно је да препозна да поново има шансу, и почеће да се буди, што би се брзо рефлектовало на стање на политичкој позорници. Са малом, истински демократском, помоћу Русије, то би се засигурно десило и тако би отпочео процес ослобађања Србије. Он се не би одиграо преко ноћи, али би муњевито отпочео и континуирано се одвијао. Србија би услед тога брзо постала другачија од ове данашње, и, ако већ до нешто већих глобалних стратешких промена не може да буде руски савезник, свакако би била коректан партнер Москве.

Свиме реченим, иако би Русија сигурно револтирала неке западне кругове, не би учинила ништа што би било доживљено као њен мирнодопски поход на Балкан. Штавише, транспарентан процес подршке демократији који се у овом тексту предлаже, свакако би могао да има и пропагандну димензију, као у самој Русији и њеном окружењу, тако и немалом броју држава ЕУ које нису дубински антируски настројене. Руској Федерацији која би, бар негде ван својих граница, постала расадник политичких слобода, много би било теже причати о недемократичности и мешати се у њену унутрашњу политику! С друге стране, када се ради о Србији, у њен политички процес била би убризгана демократска инјекција, те не само да би он био генерално унапређен, већ би тиме и националне снаге добиле реалну могућност да остану релевантан а можда постану и пресудан фактор. Оно што је сигурно, осипање и деморалисање патриотских чинилаца било би заустављено, а свакако би отпочели и реверзибилни процеси.

 

СТРАТЕШКЕ ИГРЕ

Русија се, пошто је недавно одбила офанзиву на њене политичке институције, сада изгледа труди да избори неки вид паузе у великој игри на евроазијској „шаховској табли". То њено руководство ради како би земља изнутра ојачала и заокружила интеграционе активности на плану повезивања руског историјског простора. То је добар пут који не треба угрозити, али прагматичним, неагресивним деловањем, Кремљ може да повуче потезе којима ће такву могућност пружити и српској патриотској јавности. Тиме ради и у прилог својих актуелних интереса, а ствара основ и за реализацију много већих, када за то дође време.

Краткорочно гледано, за руски бизнис и енергетску геополитику, није исто да ли има пријатељско медијско и државно-правно окружење у Србији, или ствари стоје опречно. Ако то буде случај – ка чему се иде ако се не направи одлучан искорак – ни НИС неће постати енергетски лидер региона, као што то у руско-српском интересу жели Москва, а камоли да ће Србија бити плодно тле за свестрано бујање руских пословних активности, па и регионална одскочна даска за руску привреду.

Дугорочно, не само да има војно-политички значај да ли су српске земље увучене у НАТО те је тако заокружено његово двориште, или – што је несумњиво много повољније за Русију и ОДКБ – бугарско-румунски атлантски коридор има слободну зону иза „леђа" и тако је стратешки изузетно рањив. Данас класични војни постулати немају увек одговарајући значај у нашем региону, али ствари се мењају. Оно што данас не делује превише важно можда ускоро добије приоритетну улогу.

 

ЕВРОАТЛАНТСКО ПРЕПАРИРАЊЕ

На речено надовезује се још нешто: увелико је на дневном реду питање евроатлантског препарирања српског идентитета. Већ до сада је снажна антинационална и антируска пропаганда „Антисрбије" и Запада, оставила трагове у домену свести многих Срба. Шта ће се десити ако следећих десет или двадесет година, и то сваким даном са све већим упливом у државни образовни систем, буду васпитавали Србе у антируском духу, односно од припадника нашег народа буду прављени евроатлантски јаничари? Без обзира на све елементе дугог трајања (вера, култура, војно-политичко наслеђе, порекло) који повезују Русе и Србе, за 15-20 година тешко да ћемо моћи да говоримо о данас још врло живој русофилији већег дела српског народа.

То је лоше из угла свих слободномислећих Срба који воле своју земљу, јер се наш народ трансформише у оно што никада није био и тера да слабљењем веза са Русијом ради себи на штету. Савезништво са Руском Федерацијом веома је важно да би у будућности, у промењеном војно-политичком окружењу, дошли у прилику да бар релативно повољно решимо „српско питање". Опет, дистанцирајући се од Москве, цементирамо неповољан положај који су нам САД, Немачка и још неке западне силе наметнуле од 1995. до 2008. године (са тенденцијом даљег погоршања).

Гушење српске русофилије, из већ наведених разлога, није ништа мање лоше ни за интересе Русије. О томе би, чини ми се, више требало да се размишља у Москви. А никако њени представници, чак и јако посредно, не би смели да учине било шта што иде у прилог владајућих, ма колико се претварали, по делима антируских снага. Примера ради, присуство било ког значајнијег руског државног функционера на ма каквом догађају у Србији у предизборном периоду, који би режим путем својих пропагандних механизама приказао српском народу као акт у прилог изградње добрих руско-српских односа, имао би веома лош ефекат. То би био допринос изборној победи антируских и антисрпских снага, а оне ће средњорочно а камоли дугорочно анулирати било који аранжман који тактички склопе и реализују са Русијом. Данас су из унутрашњополитичких разлога спремне да са Министарством за ванредне ситуације РФ отворе базу у Нишу, а готово сутра – када после избора почну да испуњавају задатак постављен са Запада да Србију радикално удаље од Москве – ту ће се вероватно сместити НАТО снаге. Јасно, не за сузбијање последица елементарних непогода већ војно деловање.

 

„ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ" СА ИСТОКА ИЛИ ПОЉСКИ ПУТ?

Свака велика држава жели да има што више „акција" у владама земаља за које има интерес, ма ко седео у њима. Смешно би било начелно рећи да у томе нема политичке мудрости. Но, треба ипак имати у виду да се из „суве дреновине" не да исцедити било шта. Тако ни Руси не могу ништа добро да очекују од ДС-а, Г 17 плус а камоли – ако на изборима преваре довољно велики број грађана, а после њих америчка амбасада добро одради свој део посла – њиховог очекиваног постизборног партнера у Влади, ЛДП-а. Неозбиљно је одрећи се утицаја тамо где он реално може да постоји, али је такође то и тежити му на начин за који је увелико јасан да је јалов.

Чим је Србија добила кандидатуру за ЕУ, Јаелко Кацин је рекао да Русија више не може да буде њен озбиљан партнер у било којој области од стратешког значаја (од економије до политике). Пољаци су отворено тражили да морамо да се солидаришемо са источном политиком Брисела, што значи да ћемо, ако прихватимо њихова правила игре, бити дужни да питамо Варшаву и Виљнус како да се односимо према Москви (за Немце, разуме се, не важе такви ЕУ стандарди; они као велики играчи могу да развијају добре односе са Русијом).

Све то ће брзо имати драстичне последице на руско-српске везе. Садашња власт их већ увелико тихо блокира. Јасно је шта ће се дешавати у будућности, тј. да је само питање тренутка када ће почети да их и отворено (асиметрично) кида. То Кремљ не би требало да занемари. Нити да превиђа да протекторат Србија и земља Србија нису исто. Москва искрено нуди руку пријатељства и сарадње држави Србији, али она је тренутно у многоме кулиса иза кога се крије окупациона управа великог прекоокеанског „брата". Зато ће руска рука, суштински, остати да лебди у ваздуху док Србија поново не постане српска држава бар онолик колико су националне данашња Бугарска или Чешка (и оне су начете анационалним мондијализмом али ипак нису прешле црвену линију самодеструкције као жута Србија). А за то ништа више није потребно од истинског демократског амбијента који би омогућио народу да колико-толико мисли својом главом и изабере ону власт која му је по вољи (или бар најмање мрска).

Зато је крајње време да се у сфери меке моћи – како сам рекао на начин који погодује ономе што би у теорији требало да буду „европске вредности" а не накарадној НАТО-вскјој интерпретацији истих која се нама натура – руски фактор активира у Србији. У противном, Русија ће остати заточеник опасне илузије да може да се споразуме са туђим слугама које су устоличене да владају Београдом. Њихови господари ће несумњиво, повремено, са Русијом директно правити компромисе, али то неће допуштати својим српским пионима, односно опсежније неће пуштати Руску Федерацију у зону своје балканске доминације, поготово док у њој постоји проруско расположење као што је то још случај са српским земљама). Штавише, усиљено ће се трудиће да то расположење искорене пре него што Русија у пуном опсегу ојача. А тада ће простор за руско балканско деловање бити бесповратно много мањи, док ће интересовање Русије за њега бити знатно веће него сада. Када унапреди свој економски подсистем и повеже покидане конце на подручју „историјске Русије" (некадашња територија Империје Романових и СССР-а), Балкан ће за даље јачање глобалне улоге Москве добити много озбиљнији значај него што га данас има. Како је неко с правом рекао, под капом небеском нема ничег новог. Само Срби и Руси то пречесто заборављају, и тако пропуштају добре шансе. 

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/03/22/rusko-srpski-odnosi-na-raskrshhu.html