Колико вас је освануло?

29. 09. 2012 15:50 | Милован Бркић / Таблоид

3

 

Милован Бркић (Фото: milovanbrkic.com)

(Пр)осудите сами.

Јесен је дошла, сунце нас још греје, али се зима и студен увукла у наше душе. Поскупело је грејање, градски превоз, млеко, месо, уље, шећер, сапун… Списак поскупљења животних намириница нема краја.

Плате су замрзнуте, порез на додатну вредност је повећан. Баук банкрота навио се на Србијом. Пензионерима је подељено по четири хиљаде, само онима који примају месечну пензију испод 130 евра.

Социјална помоћ је мислена именица. Не исплаћује се. Лекови су поскупели, сви одреда. Одлазак код лекара је привилегија. Поскупео је огрев, дрва, угаљ…

Пасуљ, кромпир, паприка, парадајз, ко за очи. Поскупела је гардероба, одећа, обућа.

Грађани Србије су гладни. Деца гладују, иду у школу без доручка, много ђака леже без вечере. У Србији само 50 хиљада грађана сматра се средњом класом.

То тврде из Европске уније. Еј, само 50 хиљада! И још толико оних који имају пара у изобиљу. Сви остали се боре за голи живот.

Улице главног града су "комотније". Сиротиња не вози аутомобиле.

Плате запослених код приватника су минималне, али и поред тога затварају радње. У Београду, у Балканској улици бурегжијска радња после 16 сати распродаје пецива по десет динара комад. Нема ко да га купи. Гладна уста би јела, али нема се пара. На пијацама камаре купуса, паприка, парадајза. Чико, шта ће ти толико купуса, питају деца, чији родитељи не могу да купе ни једну главицу.

Шабачка млекара месецима не исплаћује мачванским сељацима новац за откупљено млеко, па ни премије које је добила од државе. Суша је уништила кукуруз, пашњаке… Спржила је род и траву. Почео је покољ стоке.

Новине, радио и телевизија не помињу ове сурове бројке. Као да живимо у срећној земљи. На ТВ Бастиљи се пева, игра. Репризирају се праисторијске емисије.

Дневник траје као и у време Слободана Милошевића. Колико треба да се опише деловање представника власти.

Поскупело је опело, сахране! Свештеници су све суровији и похлепнији. Многи се возе у скупим џиповима и лимузинама, као њихове владике.

Поскупела је храна за бебе и одојчад. Поскупео је порођај у болницама! И све ће још, ланчано поскупљивати.

Постоји маса људи, постоји количина произведене хране. И количина новца којом грађани располажу. Дељењем се добија трагичан резултат. Хране нема за већину грађана, а друга половина неће моћи да је купи.

А власт?

Градоначелник најављује још бруталније поступање према онима који немају још скупљу карту за превоз у СП, и многи ђаци, незапослени и запослени, неће моћи да се крећу градом, да иду на посао. Комунална полиција ће јурити и хапсити грађане који ће, да би се прехранили, продавати своје кућне ствари и намештај у неком делу града.

Власт најављује енергичну акцију приватних извршитеља. Плениће из хладих станова намештај, постељину, покућство. Србија има најсуровији закон о извршном поступку. Можда ће ови приватни утеривачи људима пленити децу, дечје пелене и колица!

Власт најављује да се порез, комуналне таксе и намети морају плаћати, и све ће бити скупљи. Прете принудном наплатом.

Банке крећу у акцију. Око сто хиљада оних који су купили стан на кредит – изгубиће га ове хладне и гладне зиме! Банке су немилосрдне, приватни судски извршитељи и судије још немилосрдније.

Слутим како ће се убудуће, ујутру, при сваком сусрету, грађани поздрављати питањем: Здраво, колико вас је освануло живих? Боже, погледај Србију!

 

http://www.vaseljenska.com/misljenja/koliko-vas-je-osvanulo/

 

__._,_.___

SRBIJA SE PRIPREMA ZA SOPSTVENU SAHRANU

RATKO DMITROVIĆ: SRBIJA SE PRIPREMA ZA SOPSTVENU SAHRANU

četvrtak, 27 septembar 2012 07:25

Svuda po Evropi rodoljublje je nešto o čemu se ne raspravlja, to je sastavni deo vaspitanja dece, samo je u Srbiji ljubav prema sopstvenom narodu sramota

Srbija je na ivici provalije, klati se, vitla rukama, iskolačene oči upire u bezdan i samo čudo može barem malo da je odmakne od crne rupe u kojoj će nestati. Vreme nestanka, za pedeset ili 150 godina u istorijskom smislu, potpuno je nevažno a Srba kao naroda ostaće samo u tragovima. Preterujem? Voleo bih da je tako, ali nije. Otkud ovoliki pesimizam? Od onoga što svi vidimo.

Srbija je jedina država u Evropi koja ne zna gde su joj granice; ne zna da li nekuda ide ili se odnekuda vraća; Jedino je Srbiji zabranjeno da ćuti dok je tuku; jedino se od Srbije traži da aplaudira kad je ubijaju.

Nije zabeleženo u savremenoj Evropi da jedna država, u mirnodopskom vremenu, bude teritorijalno raskomadana i da se od te države, kao najviši stepen poniženja i samoponištenja traži da to komadanje prihvati, potpiše i još poljubi ruku dželatu.

Srbijom su do pre neki dan vladali potomci Brozovih generala, sledbenici drezdenske škole KPJ koja još od 1928. godine uči svoje polaznike da na prostoru od Vardara do Triglava treba da postoje nezavisne države Hrvatska, Slovenija i velika albanska država (tako piše u programskom dokumentu Komunističke partije Jugoslavije iz 1928. godine) a da nikako ne sme da postoji srpska država. Taj projekat, skupa sa onim ustaškim, a sve usklađeno sa interesima velikih sila na Balkanu, razorio je Jugoslaviju.

Tek ćemo videti da li je novi beogradski režim samo nastavljač ove politike ili će Nikolić, Dačić i Vučić konačno povući srpske linije koje se ne prelaze, formulisati nešto što se zove nacionalni program. U protivnom, nestaće u sivilu jada i bede savremene srpske politike.

U Srbiji svake godine umre 35.000 ljudi više nego što ih se rodi. Nestane jedan Vršac i to nikoga ne zabrinjava.

Od oko 4.600 sela u Srbiji, njih blizu dve hiljade potpuno je napušteno. Za samo 50 poslednjih godina osam miliona Srba preselilo se iz sela u gradove Srbije. Za takav proces u svetu potrebno je od 120 do 150 godina.

Jedino su u Srbiji godinama zakatančene, presvučene paučinom i pokrivene prašinom, nacionalne institucije; Biblioteka i nekoliko najvećih muzeja. Jedino u Srbiji državna televizija ne pušta na ekrane priče o stradanjima, pogromima, izbeglištvima, ranijim i sadašnjim mukama većinskog naroda. Umesto da bude servis srpske Srbije RTS je servis "evropske Srbije". Prevedeno u praksu, uz spoznaju šta je Evropa sve uradila Srbiji i šta otvoreno traži od Srbije, to znači da je RTS servis za uništavanje Srbije.

Srbija je rešila sve manjinske probleme, od nacionalnih do homoseksualnih, ali nije rešila svoj, srpski, problem.

Svagde je, osim u Srbiji, uzvišeno negovati tradiciju, sećanje na istorijske događaje, velike nacionalne umove, naučnike, pisce, vojskovođe, umetnike. U Srbiji je to sramota, dokaz retrogradnih procesa, odustajanje od evropskih integracija.

Svuda po Evropi rodoljublje je nešto o čemu se ne raspravlja, to je sastavni deo vaspitanja dece, samo je u Srbiji ljubav prema sopstvenom narodu sramota.

Nađete li se u centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici, ni po čemu nećete znati da ste u Srbiji; svi natpisi su na latinici, nazivi firmi su na engleskom jeziku, kao i reklamni panoi, plakati.

Vremena odavno nema, izgubljeno je i poštovanje i samopoštovanje, Srbija gleda pripreme sopstvene sahrane i, zaista, samo čudo, samo nekoliko muški hrabrih poteza, a zna se ko treba da ih povuče, može Srbiju da otrgne iz jezivo hladnog zagrljaja crnih ruku one provalije.

http://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-srbija-se-priprema-za-sopstvenu-sahranu.html

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/257035/Matica-zaboravlja-pomoc-rasejanja

 

26. 09. 2012. 12:32h | R. Lončar - Vesti

 

Matica zaboravlja pomoć rasejanja

Vlada Srbije trebalo bi u četvrtak da postavi direktora Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, na predlog premijera Ivice Dačića. Na nezvaničnoj listi potencijalnih kandidata za čelnika kancelarije u prvi plan je sada izbilo ime dr Vladimira Grečića eksperta za migracije, iz Beograda.

 

Dr Vladimir Grečić, stručnka za migracije

On u srpskim i evropskim naučnim krugovima slovi za vodećeg stručnjaka na Balkanu i jednog od najboljih u Evropi za oblast migracija, posebno kada je reč o srpskom rasejanju širom sveta.

U razgovoru za "Vesti" dr Grečić kaže da je ranije "u stručnim, ali ne i u političkim, krugovima bilo reči o tome ko bi mogao da bude najbolji kandidat".

- U tom kontekstu pominjano je i moje ime uz obrazloženje da se sa naučnog i pragmatičnog stanovišta unazad 40 godina konstantno bavim problematikom migracija, životnim pitanjima naše dijaspore u svetu i dijasporskim vezama sa matičnom zemljom Srbijom, i da sam u toj oblasti postigao određene i priznate rezultate u međunarodnim razmerama.

Da li Vas je neko iz aktuelne vlasti kontaktirao u vezi postavljenja na direktorsku funkciju?
- Do sada me po tom pitanju još niko nije zvanično kontaktirao iz vladajuće političke strukture.

Da li su prepreke za izbor direktora Kancelarije za dijasporu vezane za stranačku ličnost ili je u pitanju odsustvo interesa za unapređenjem odnosa između otadžbine i rasejanja?
- Što se ličnosti tiče, teško je razumeti da Vlada ne može da nađe kompetentnu osobu koja će raditi u skladu sa već definisanim potrebama. A saradnja dijaspore sa matičnom državom daleko je ispod potreba i dijaspore i matične države. Konce te saradnje drži vlast u Srbiji. Eventualno odsustvo političke volje da se unapredi ta saradnja imalo bi dalekosežne posledice.

Ne potcenjivati dijasporu Šta je sa Strategijom o očuvanju i jačanju odnosa matične države i dijaspore koju je Vlada Srbije usvojila prošle godine? - U tom dokumentu stoji opaska da u Srbiji "ne postoji dovoljno razvijena svest o značaju i potencijalima srpske dijaspore, ne samo među običnim građanima, već i kod državnih organa". Zato je nužno da se ispoštuju želje, potrebe i stavovi predstavnika dijaspore, njihovih organizacija, u svrhu podsticanja privrednog razvoja Srbije, jačanje naučnog, tehnološkog, kulturnog, prosvetnog, sportskog i drugog razvoja zemlje. Ne treba zanemariti ulogu dijaspore u integrativnim procesima Srbije u EU i njen doprinos poboljšanju ugleda Srbije u svetu.

Da li su i gde zacrtane potrebe dijaspore?
- One su definisane u Zakonu o dijaspori i Srbima u regionu, u skladu sa članom 13. Ustava Republike Srbije. Izražene su i u Deklaraciji, koju je svojevremeno donela Vlada Srbije, o proglašenju odnosa između otadžbine i rasejanja odnosom od najvećeg državnog i nacionalnog interesa. Ako politički vrh drži do kontinuiteta državnosti, a ne da od jednog do drugog saziva Vlade Srbije, samo negira rad prethodnika, pomenutu Deklaraciju kabinet premijera Ivice Dačića treba da ispoštuje i unapredi. Jer, ne bi trebalo zaboravljati da je srpska dijaspora brojna i da se konstantno povećava.

Poražavajući "odliv mozgova" - Prema nedavnoj anketi Udruženja studenata doktorskih studija i mladih istraživača Srbije, skoro dve trećine ispitanika ne vidi svoju budućnost u Srbiji, a više od trećine anketiranih ozbiljno planira da napusti zemlju. Percepcija mladih stručnjaka da nemaju nikakvu perspektivu u Srbiji je poražavajuća. Takođe, najnoviji Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma (2012-2013) pokazuje da se pozicija Srbije po indikatoru "odliva mozgova", konstantno pogoršava i sve više mladih odlazi - kaže Grečić.

Pomoć dijaspore otadžbini izgleda puno se ne ceni?
- U vremenima koja su za Srbiju bila najteža dijaspora je dala pun doprinos i svaku pomoć otadžbini. Godišnje oko pet milijardi dolara stiže u Srbiju po osnovu deviznih doznaka iz dijaspore, što čini oko 14 odsto bruto domaćeg proizvoda. Zbog te činjenice Srbija se nalazi među prvih 15 zemalja po obimu transfera deviznih doznaka koje su jedan od ključnih stubova njene makroekonomske stabilnosti. Isto tako ne treba zaboraviti da je problem Srbije u poslednjih dvadesetak godina konstantan odlazak visokoobrazovanih ljudi u inostranstvo i da ne prestaje.

GDE SMO ONO STALI? Prijatan let

 

http://www.novosti.test.mainstream.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:398096-GDE-SMO-ONO-STALI-Prijatan-let

 

GDE SMO ONO STALI? Prijatan let

Voja Žanetić22. septembar 2012. 18:05 | Komentara: 0

(Čitati ljubaznim ženskim glasom)

Voja Žanetić

 

Poštovani putnici, dozvolite da ovaj let prekinem nekim, za vaše putovanje korisnim, informacijama.

Kao što vam je poznato, mi već izvesno vreme kružimo iznad Evropske unije, čekajući datum početka pregovora o konačnom sletanju. Poslednja informacija koju imamo jeste da je nemačka kontrola letenja uputila sedam novih zahteva za nastavak procedure sletanja, od kojih je najznačajniji onaj u kome se traži da priznamo da deo naše avio-kompanije uopšte više ne pripada nama, kao i da ćemo, bez obzira na realnost ove situacije, sletanje izvršiti simultano sa tim delom koji je sporan, kao sa i onim delovima aviona koji mogu da se osamostale. Vaši novi piloti i ostali članovi posade trenutno razmatraju izlaz iz novonastale situaciju o čemu ćete biti obavešteni kada i oni. Do tada, kruženje ćemo nastaviti malom promenom pravca, gde će jedna polovina kruga biti usmerena u pravcu Moskve, a druga u pravcu Berlina. Za one putnike sa malo osetljivijim stomakom, kese za povraćanje se nalaze na istom mestu na kome su bile kada smo kružili na relaciji Vašington-Hag.

Putnici sa malo izraženijim osećanjem za ekonomsku ravnotežu primetiće da naš avion nije samo nagnut na levu stranu, već i da je nos aviona usmeren nadole, te da se zato zadnji deo aviona nalazi iznad prednjeg. To je zato što padamo, zajedno sa našim kreditnim rejtingom i BDP-om. Ovaj pad je posledica činjenice da je prethodna posada našeg aviona prekomerno trošila gorivo, što mi članovi sadašnje posade nismo primetili, jer bivši kapetan nije dao da se gleda u komandnu tablu. Sad kad smo seli ispred uključenog automatskog pilota, uzeli uputstvo za korišćenje i pogledali u instrumente, mi smo se jednostavno zaprepastili. I taj osećaj prosto moramo da podelimo sa vama, jer ćete se tako manje plašiti činjenice da nam se zemlja približava nepredviđeno velikom brzinom.

Ako pažljivije oslušnete rad motora, primetićete da se ne čuje ništa. To smo i mi primetili, izvršili manji uviđaj i došli do zaključka da mi motora skoro više ni nemamo. Ta pojava je poreklom od toga što je u proteklih nekoliko godina došlo do velike pljačke delova aviona, za šta smo gotovo uvereni da je zasluga putnika koje ne vidite, zbog toga što ili sede u biznis klasi ili su već ranije iskočili iz aviona. Dobar deo njih je nekada pripadao članovima posade ili je bio blizak sa istima, pa ćemo izvršiti veoma temeljnu istragu ovih putnika i članova bivših posada, te ćemo vas o tome redovno obaveštavati. Takođe vam skrećemo pažnju i na činjenicu da će u međuvremenu još neki motori biti prodati, a da bismo bar nekako došli do neophodnih sredstava za kupovinu goriva i nastavak leta. Naš nepokolebljivi stav je da ćemo gorivo nabaviti, pa po cenu toga da nemamo više ni jedan motor.

Oni putnici koji ne putuju biznis klasom primetili su da su se njihovi obroci odavno smanjili, da pojedinih obroka uopšte više i nema, kao i da se sve što se može kupiti od stjuardesa prodaje po višim cenama nego ranije. Na žalost, ta se situacija neće bitno promeniti dok ne utvrdimo da li ćemo ikad sleteti na naše konačno odredište ili ćemo, silom prilika, promeniti mesto sletanja za neku istočniju destinaciju. Iz ovih razloga vas obaveštavamo da je neophodno dalje stezanje pojaseva koji se nalaze na vašim sedištima, a u slučaju da vam tim povodom nestane kiseonika, možete se poslužiti maskama iznad sedišta, za koje nije sigurno da još uvek rade. Za one putnike, posebno one mlađe i sa završenim fakultetima, izlazi za slučaj opasnosti i daljeg pogoršanja situacije nalaze se na zapadnoj strani aviona. Putnicima sa partijskim knjižicama i dalje su u ponudi radna mesta u posadi, s tim što neke partijske knjižice koje su važile u prethodnoj posadi sada više ne važe, tako da mora doći do prekomponovanja, šta god to značilo.

Moja dužnost je da vas obavestim i da uskoro, a zbog promene i pada visine na kojoj letimo, ulazimo u područje u kome se mogu očekivati povećane obaveštajne, bezbednosne i socijalne turbulencije. Iz tih razloga obaveštavamo one putnike koji još nisu stavili pojaseve za spasavanje da to i dalje ne moraju da rade, a da će im eventualna zabrinutost biti umanjena tako što mogu da prate komplikacije oko gej parade, izjave starleta, izbore u Demokratskoj stranci, otkrivanje novih propasti u domaćim privrednim subjektima, najave neidentifikovanih hapšenja, kao i mnoge druge zanimljive teme uz koje putovanje brže prolazi.

U ime kapetana i članova posade, želim vam ugodan i prijatan let

Александар Конузин | „Срби треба мање да питају друге за мишљење“

„Срби треба мање да питају друге за мишљење"

19. септембар 2012.
Руска реч

 

Доскорашњи амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Конузин, у ексклузивном интеревјуу за „Руску реч" говори о руско-српским односима и резултатима свог мандата.

 

Александар Конузин је од 2008. до 2012. био Изванредни и Опуномоћени Амбасадор Руске Федерације у Србији. 13. септембра 2012. званично је престао да се бави дипломатијом. Фотографија: Медија центар Београд.

 

Руска реч: Г. Конузин, како оцењујете период руско-српских односа од 2008. до 2012, док сте били Изванредни и Опуномоћени Амбасадор Руске Федерације у Србији?

 

Александр Конузин: Ја видим тај период као важну фазу продубљивања руско-српских односа. Заиста, у том периоду су споразуми у сфери енергетике усаглашени, потписани и почели су да се реализују. Енергетика је постала приоритетни правац билатералне сарадње. У привреду Србије инвестиране су стотине милиона евра. Зацртани су нови вектори као што је модернизација српске железнице са могућношћу да се тај посао заједнички настави и у суседним земљама. Капитал руских банака проширује сферу своје примене. Руски мали и средњи бизнис такође стиже у Србију. Успостављају се контакти са руским регионима, итд. Велики број Срба ради и послује у Русији.

 

Активирање економске сарадње праћено је контактима руководстава двеју земаља. Званична посета Д.А. Медведева 20. октобра 2009, у току које смо заједно славили 65-годишњицу ослобођења Београда од немачких фашиста, као и боравак В.В. Путина у српској престоници у марту 2011, представљају важне догађаје у савременим политичким односима двеју земаља.

 

„

 Срби су народ са богатом историјом, културом и традицијом. Чини ми се да су се последњих година уморили услед систематских притисака, а често и отворених уцена споља, јер нису имали адекватан одговор.

 

Истовремено су јачале и културне везе, размене у сфери образовања, као и непосредни контакти руских и српских градова, друштава, школа и људи. Русија и Србија су постале ближе једна другој.

 

Руска реч: Какве се могућности за билатералне односе отварају данас, када су се и у Србији и у Русији променили председници и владе? Да ли смо заиста на прагу новог доба у билатералним односима?

 

Александр Конузин: Имамо огроман потенцијал за продубљивање сарадње. Сада се отварају реалне могућности да се он реализује не само на речима, него и на делу. У току сусрета у Сочију 11. септембра ове године председници В.В. Путин и Т. Николић размотрили су широк спектар питања везаних за билатералне односе. Разговор је био врло конкретан и постигнут је принципијелни договор, а издати су и укази за његову реализацију у пракси. Очекујем да ће се у најскорије време појавити опипљиви резултати.

 

Руска реч: Какве проблеме у билатералним односима бисте Ви могли да поменете? Има ли у нашим односима стереотипних представа за које се везују нереална очекивања?

 

Александар Конузин: Главни проблем је била општа стагнација у друштвено-политичком и економском животу Србије. Српски експерти и сами признају да земља нема разрађену стратегију. Последњих година је Србија мислила само о уском кругу задатака чије решавање је оштро условљавано споља. Надам се да је тај период друштвене импотенције превазиђен. Срби треба мање да питају друге за мишљење. Не треба да чекају да неко дође и каже им шта треба да раде и да уместо њих среди економију. Треба да испоље више активности, предузимљивости и српства. То се односи и на очекивања. Не треба очекивати, треба дејствовати!

 

Руска реч: Како бисте Ви желели да изгледају билатерални односи Русије и Србије у ближој и даљој будућности?

 

Александар Конузин: Веома бих желео да се ти односи развијају хармонично, да буду достојан наставак дубоких вековних веза између Руса и Срба. Желео бих да редовни политички контакти буду праћени енергичном и свеобухватном економском сарадњом, да се обогађујемо колоритом култура које красе наша два самосвојна словенска народа, да заједно развијамо иновационе пројекте попут Руско-српског хуманитарног центра, да непосредни контакти међу нашим људима постану уобичајени у њиховом животу.

 

Руска реч: У политичким круговима Русије и руским медијима често се може чути да Русија није геополитичка алтернатива ступању у ЕУ и да не види Србију као потенцијалног војног савезника, као чланицу Организације Уговора о заједничкој безбедности или Царинске уније. Како бисте Ви прокоментарисали такво гледиште?

 

Александр Конузин: Ја не мислим да односе међу државама треба градити по логици „или-или". Искуство показује да формуле које немају алтернативу воде у ћорсокак. Треба у потпуности искористити погодности свестране сарадње и извесне постојеће предности тамо где је то могуће, али не на штету других. Такву тактику треба ускладити са јасном националном стратегијом.

 

„

 Последњих година је Србија мислила само о уском кругу задатака чије решавање је оштро условљавано споља. Надам се да је тај период друштвене импотенције превазиђен.

 

Руска реч: Русија много заостаје у односу на Запад када је реч о присуству у друштвеном животу Балкана. Шта мислите, да ли се ситуација реално мења набоље? И шта треба да уради Русија како би обезбедила ефикасно и стално присуство руских медија у Србији?

 

Александар Конузин: То је за мене болно питање. Свим силама сам се трудио да допринесем јачању културне размене и уопште очигледнијем присуству Русије у тој сфери. Нешто је и постигнуто. Повећан је број руских стипендија за српске студенте. Трудили смо се да задржимо позиције руског језика. Покренули смо низ медијских пројеката. Све је то мало, споро се напредује у тој области. У Србији постоји непресушно интересовање за друштвени и интелектуални живот у Русији. Поновно увођење преноса војних парада на Црвеном тргу изазвало је велико одушевљење. Ретке ТВ серије постају догађај у српском друштву. Старе совјетске филмове многи гледају са сузама у очима. „Руска реч" изазива живо интересовање. Ситуација може да се промени и треба је мењати. Мислим да ће предстојећи велики билатерални економски пројекти у Србији доприносити позитивним променама.

 

Руска реч: На Фејсбуку постоји група фанова руског Амбасадора А.В. Конузина, која броји 13,5 хиљада људи (што је јединствен случај). У групи је била спроведена наградна анкета на тему „Које бих питање поставио руском Амбасадору". Победничка питања су: „Шта сте осећали када сте у Београду били принуђени да браните српске интересе док су српски политичари ћутали?" и „Да ли је у будућности могуће отварање руске војне базе у Нишу?". Да ли бисте могли укратко да одговорите на та питања?

 

Александар Конузин: Осећања на конференцији су била противречна. Са једне стране, тамо су се окупили пронатовски настројени политичари, експерти и НВО (људе друкчијих схватања нису ни пуштали унутра), и они су развијали две теме: Русија као главна глобална претња међународној безбедности и НАТО као гарант безбедности у свету. Са друге стране, никога није било брига што су се снаге НАТО-а заједно са приштинском полицијом спремале да силом заузму прелазе на административној линији између Косова и Централне Србије, и што су хиљаде породица косовских Срба биле у животној опасности. Ја нисам могао да будем равнодушан према таквој атмосфери, јер сам знао да огромна већина Срба има потпуно друкчије ставове.

 

Што се тиче отварања војне базе у Нишу, нико није постављао такав циљ.

 

Руска реч: Са каквим утисцима о Србији и њеном народу напуштате своју дужност?

 

Александар Конузин: Срби су народ са богатом историјом, културом и традицијом. Чини ми се да су се последњих година уморили услед систематских притисака, а често и отворених уцена споља, јер нису имали адекватан одговор. Људи су се окренули решавању тешких проблема свакодневнице. И ми смо у Русији 90-их година имали такав период. Последњих недеља ситуација у Србији је почела да се мења. Ново руководство земље и њени грађани почели су да говоре о патриотизму, о националним интересима, о српском карактеру. То улива оптимизам. Одлазим из Србије обогаћен утисцима о лепим људима и лепој земљи.

http://ruskarec.ru/articles/2012/09/19/srbi_treba_manje_da_pitaju_druge_za_misljenje_16915.html

19. 09. 2012. 12:00h | Piše: Ratko Dmitrović

veličina teksta:+-

 

Danke Dojčland

Komentara 7

10

Godinama u Srbiju nije stigao korisniji papir od onog pre neki dan - u ime Angele Merkel u Beograd ga je doneo Andreas Šokenhof - na kojem su odštampani uslovi Srbiji za dobijanje datuma početka pregovora - naglašavam, početka pregovora - za članstvo u Evropskoj uniji.

 
Nakon ovoga samo krajnje pokvareni ili priglupi političari i politički analitičari, a Srbija je takvih puno, mogu još raspravljati o uslovima pod kojima Srbija može da uđe u EU. Nema tu više ni stope prostora za nedoumice. Evropska unija, to je Nemačka. Bez Nemačke nema EU. Sve je sada jasno kao gorski potok, Srbija je dobila cenu za evropsku kartu, Srbiji je rečeno šta treba da uradi u zamenu za ništa. Za datum početka pregovora. Ako ovo nije ponižavajuće, ništa nije ponižavajuće.

Nemačka je konačno upalila sva svetla u odnosima sa Srbijom, Nemačka Srbiju tretira isto onako kako je to činila pre stotinu i više godina, kao pre dvadesetak leta. Identičan odnos Nemačka je imala prema Srbiji Slobodana Miloševića, prema Srbiji Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i isti takav odnos ima spram današnje Srbije koju predstavlja Tomislav Nikolić.

Osmesi, pohvale, tapšanje po ramenu, razne nagrade za ličnost godine, mirotvorca decenije, heroja mira, kakve su dobijali srpski zvaničnici (iz DOS-a) nisu menjale taj odnos ni za milimetar.

Samo naivni su verovali da je Nemačka devedesetih bila srpski neprijatelj jer se Genšeru, Kolu i Kinkelu nije dopadao Milošević sa svojim nacionalistima. Takve je otreznio, ujedno trezneći i samog sebe, Zoran Đinđić, koji je nekoliko meseci pred smrt javno saopštio da su ga izdali "nemački prijatelji". Niko njega nije izdao, samo on nije shvatao dimenzije globalnih političkih odnosa i dejstvo istorijskog faktora u njima. Đinđić je mislio da je za odnose Srbije i Nemačke važno, a za Srbiju korisno, što je on, novi srpski premijer, studirao u Nemačkoj i što nemački jezik govori bolje nego srpski. Verovao je da će njegov lični, prijateljski, odnos sa Šrederom (mogao je da ga nazove i u pola noći) bar nešto promeniti u stavu Nemačke prema Srbiji. Naivno, dečje naivno.

Nemačka državna politika prema Balkanu nije se menjala ni onda kada je to, možda, i moglo da se očekuje. Početkom devedesetih, na primer. Nimalo ne strahujući da će apsolutna podrška nastojanjima Hrvatske da razbije Jugoslaviju i osamostali se, oživeti sećanja sećanja na odnos Hitlerove Nemačke i Pavelićeve Hrvatske, Kol i Genšer su toliko bili na strani Hrvatske da su ostalim članicama Evropske unije pretili istupanjem Nemačke iz EU ukoliko ne priznaju nezavisnost nove hrvatske države. Bio je to poslednji ekser u mrtvački kovčeg SFRJ.

Mediji u Nemačkoj pripremili su nekoliko godina javnost te zemlje za rat u Jugoslaviji. Zar smo zaboravili Viktora Majera i Karla Gustava Štrema? Nemačka je učinila sve što je mogla da Kosovo otkine od Srbije, a kad je to urađeno Nemačka čini sve da se ta privremena okupacija pretvori u konačnu. Zar su Srbi očekivali nešto drugo? Kada je to iz Nemačke Srbiji stiglo nešto dobro i lepo, osim Dunava, naravno?

Ultimativne uslove Srbiji Nemačka je upotpunila zahtevom da se ubuduće zločin u Srebrenici ima krstiti kao genocid. Nije ovo slučajno, baš Nemce briga za Bošnjake i Srbe, njihove svađe i ubijanja; Nemcima je potreban još jedan "genocidan" narod (pored njih, iz vremena Hitlera) u Evropi i našli su ga u Srbima, upravo onima nad kojima su Nemci, skupa sa Hrvatima, izvršili genocid. Otuda upozorenje na Srebrenicu i "genocid".

Nakon nemačkog svilen-gajtana, Srbija nije ni pred zidom ni pred dilemom. I da hoće u EU, nema gde da uđe, to je kuća koja se ruši. Da sutra odrede Srbiji datum za početak pregovora, Srbija bi u EU ušla, možda, 2020. godine. Stoga je papir iz Berlina službenom Beogradu važniji od bilo kog putokaza. Jasno je šta valja činiti. Danke Dojčland, što bi rekli Hrvati.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/255353/Danke-Dojcland

За ким звона не звоне

За ким звона не звоне

17. септембар 2012.
pravoslavie.ru

 

Недавно је руски ТВ канал „Култура" приказао документарни филм „За ким звона не звоне" о драматичној судбини манастира и храмова на Косову. Са аутором сценарија Сергејем Барабановом разговарао је јеромонах Игњатије Шестаков.

 

Кадар из филма Сергеја Балабанова „За ким звона не звоне". Извор: pravoslavie.ru.

 Сергеј Барабанов, аутор сценарија за овај филм, први пут је био на Косову још као студент на пракси. Било је то почетком 1970-их.

 „Тада се Југославија сматрала капијом Запада и ми смо горели од жеље да се купамо на плажама Јадранског мора, да играмо у дискотекама које су тада код нас биле забрањене, да купимо фармерке за којима смо толико жудели. Али све је то некако одмах било потиснуто у други план када смо видели величанствене древне манастире и фреске, када смо сазнали историју те покрајине, која је током многих векова била бедем православног света у Јужној Европи. Видели смо и поносну аскетску лепоту монаха и свештеника. Буквално смо се заљубили у ту земљу."

 
РПЦ са болом примила вест о нападу на цркву у Штимљу на Косову
Руска православна црква (РПЦ) изражава забринутост због најновијег скрнављења српских цркава на Косову. Јуче је црква у Штимљу напуњена смећем, док су ликови светитеља у цркви унакажени.

Следећи сусрет са Косовом одиграо се много година касније. Сергеј Барабанов је као ратни дописник федералних ТВ канала провео много недеља на ратом захваћеном Косову.

 „Била је то страшна слика. Гинули су људи, горела села, рушени су манастири који су на тој земљи постојали преко 700 година. Изгледало је да је колевка словенства и православља на Балкану осуђена на пропаст."

 Управо тада је Сергеј и дошао на идеју да сними филм о трагедији косовских манастира. Тада је рођен и назив филма: „За ким звона не звоне". Имао је утисак да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Филм је био замишљен као реквијем.

 „Стварност је, на срећу, била друкчија. Јесте да смо видели и снимили срушене храмове и манастире, спаљене српске куће, избеглице, чули смо и приказали десетине трагичних судбина, али пред нама и нашим објективима ипак није била пустиња. Храмови се обнављају, многи су већ освештани. Сестре манастира Соколица сликају иконе и продају их, и тим новцем обнављају обитељ. У јеку су радови у манастиру Девич, који је био готово потпуно уништен. Подигнут је сасвим нови манастир у Ђаковици, у граду где цело српско становништво чине четири православне монахиње. У Србији се данас живи оскудно, а православни верници жртвују и свој последњи динар за ову обнову. Помажу и сестринске Цркве, пре свега Руска православна црква. Одлучено је да се не затвори ниједан једини храм. Ако у селу живи макар један православни хришћанин, значи да тамо постоји православни храм, и свештеник одлази код тог хришћанина. То улива оптимизам и наду."

 „О чему, по вама, говори овај филм?"

 
Сасвим неконтролисано Косово
Још један датум је ушао у историју: 10. септембра 2012. престала је да постоји Међународна цивилна канцеларија, основана 2008. ради надгледања стања на Косову после самопроглашења независности. Нажалост, реакција српских власти није била једнозначна.

„Филм говори о томе да се вера не може убити. Све док на тој земљи живи бар један православни хришћанин, живеће и само православље, јер је вера у нама. Ми смо наш филм снимали као професионалци. Можда звучи отрцано, али људи из наше професије заиста су дужни да говоре народу истину. Оно што се догодило на Косову је страшна истина, и свет мора да зна ту истину."

 

„Кажете 'ми'. Ко је и када са вама радио на том филму? Где је филм сниман?"

 

„Филм је производња компаније 'Миријам Медија', на чему им се најтоплије захваљујемо. Снимљен је по наруџбини Министарства за везе и медије, као и ТВ канала 'Култура'. Радио сам на филму заједно са редитељем Григоријем Илугдином. Снимање је обављено од маја до јуна ове године. Све остало време је утрошено на монтажу слике, монтажу звука, итд. Трудили смо се да искористимо што мање архивских снимака. Сви снимци су лично наши, изузев кадрова који приказују догађаје из 1999-2004. Снимали смо по целом Косову. Снимали смо чувене манастире Грачаницу и Високе Дечане, град Призрен (један од најлепших на Косову), села у српским енклавама, обичне људе са села."

 

„Радећи на филму Ви сте лично контактирали са људима који живе у врло специфичним условима. Њихове тешкоће и њихов бол можда не може ни да схвати већина нас, који живимо безбрижно или у потпуно друкчијим условима. Какав су утисак на вас лично оставили ти људи, и уопште рад на Косову и Метохији?"

 

„Они људи који су остали на Косову (а око 200 хиљада Срба је било принуђено да напусти свој завичај) пре свега уливају осећање најдубљег поштовања и усхићења. То је морални подвиг у име вере и у име свога народа. Ми нисмо имали намеру да уносимо било какав рефрен у текст нашег филма, али сваки саговорник нам је рекао: 'Ја никуд одавде не идем, јер су овде гробови мојих предака и православне светиње српског народа'. Знате шта, ја нисам нарочито сентименталан, али верујте, када човек чује тако нешто, једва се уздржи од суза. Довољно је поменути животну причу монахиње која је пре монашења лепо живела у Немачкој, примала добру пензију, али кад се догодила трагедија, све је оставила, отишла у родни град Ђаковицу и замонашила се."

 

„Какво место у светској и пре свега европској култури, по вашем мишљењу, заузимају споменици и светиње на Косову и Метохији? Шта би значило њихово уништење?"

 

„То је најважнији део светске културе. Четири манастира су на списку највреднијих споменика УНЕСКО-а. Ту су јединствене фреске српске школе 14. века, таквих фресака нема нигде на свету. Кажу да људски живот нема цену. Али и свака икона, сваки зид тих храмова такође нема цену. Њихово уништење било би ненадокнадиво не само за Србе, него и за читаво човечанство. Американци су већ назвали та места 'долином фресака'. Штета што они раније нису били на тим местима, онда можда и не би пре дванаест година њихови авиони бомбардовали ту долину. А овако, те фреске сада морају да се рестауришу."

 

„Имали сте прилике да много разговарате са људима и у тим личним разговорима чујете шта косовски Срби мисле о Русима и Русији, о нашој цркви. По вашем мишљењу, шта конкретно они очекују од нас, ако уопште нешто очекују?"

„

 Имао сам утисак да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Филм је био замишљен као реквијем. Стварност је, на срећу, била друкчија.

Сергеј Балабанов

 

„Они су нам захвални за солидарност и сталну помоћ. Криво им је што тада нисмо могли да заштитимо њихову земљу од распада и бомбардовања. Али дипломатија је уметност могућег, а тада није било могуће почети нови рат на Балкану, јер би се ратни пожар пренео на цео свет.

 

Већина Срба од нас очекује топлину и саосећање. Ја не позивам да људи одмах после пројекције филма трче у банку и уплаћују новац. Вероватно то није најважније. Можда ће четири старе монахиње из Ђаковице, које су потпуно изоловане у своме манастиру, бити срећне ако из Русије добију писмо са речима подршке. А пред зиму не би била сувишна ни топла одећа."

 

„Шта бисте ви, као аутор филма, пожелели гледаоцима?"

 

„Обично аутор филма жели гледаоцима да уживају у пројекцији, али овде неће бити уживања. То ће бити горких 40 минута. Потрудите се да не останете равнодушни према несрећи наше браће по крви и вери. Вера је тешко бреме које човек носи, и тешко искушење које подноси. А они часно носе своју веру. Ако то осетите, онда се нисмо узалуд трудили.

 

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног материјала са pravoslavie.ru.

http://ruskarec.ru/articles/2012/09/17/za_kim_zvona_ne_zvone_16889.html

Kakvu Srbiju žele SAD i saveznici?

ZIDANJE SKADRA

 

Nedićeva zemlja

 

Kameron Manter, bivši ambasador Sjedinjenih Država u Beogradu, opisao je kako je u bivšem predsjedniku srpske vlade Vojislavu Koštunici vidio odgovornog za paljenje dijela američke ambasade krajem februara 2008. godine. Poslije toga premijerovi dani bili su odbrojani. Genijalni američki diplomata osmislio je strategiju uklanjanja nepokornog vođe Al-Dss-a!

Po nesreći, izvjesni besmisleni obziri, koji iz nekih razloga prave razliku između Azije, Afrike i Južne Amerike na jednoj, te zapadnog svijeta (pa makar bila riječ i o Balanskom poluostrvu) na drugoj strani, onemogućili su da sa jednim takvim bude postupljeno po proceduri koja je, ipak, jedina efikasna i trajna.

Imperija je, ipak, uzvratila udarac! Ambasador je odlučio da pridobije vođu SPS-a Ivicu Dačića za „proevropsku opciju" i tako obori Koštunicu. Zli čitaoci bi možda pomislili da su Dačiću za takvu promjenu (sjetimo se, on je bio na onoj drugoj strani skoro osamnaest godina) dali neki novac. Ali, ne. Ne, ne i ne! Odveli su ga, kaže ambasador, na neki sastanak evropskih socijalista (natuknu onako uzgred da se tamo dobro jelo) gdje su Dačića tadašnji španski i grčki premijer ubijedili da radi stupanja u članstvo Internacionale sklopi savez sa Demokratskom strankom. Sve ostalo je istorija... Ambasador nas je još obavijestio o ponečemu iz tih teških dana napada „bitangi" (prevod našeg novinara) na američku ambasadu. Kaže ostao je zadivljen djelovanjem marinaca koji su imali pravo da pucaju, ali to nijesu učinili. Samo su „upozoravali" i „davali uputstva". Nedovoljno za demonstranta koji se probio u ambasadu i tamo se ugušio. Za njega ambasador tvrdi da je bio pijan. Ne spominje da je taj demonstrant imao dvadeset godina i da su ga „Milosrdni anđeo" i njegova lokalna vojska protjerali sa Kosova i Metohije.
Ali, zašto je jedan američki ambasador, dovoljno uspješan i sa tako značajnom karijerom, odlučio da tako rano napiše ova sjećanja? Kako to da taj veliki politički mag i danas pamti paljevinu ambasade u kojoj nije bilo američkih žrtava? Biće da više razumijevanja zaslužuju Libijci kada zbog nekakvog niskobudžetnog filma rastrgnu i spale američkog ambasadora, nego što Srbi mogu imati za otimanje svoje svete zemlje? A možda ambasadora boli nešto drugo? On je znao da smijeni jednu srpsku vladu, ali da li je predvidio gnijev kome je paljevina amabasade bila samo ventil? Je li riječ o sujeti?

Zašto se ekselencija onda ne prisjeti kako je možda u izvjesnoj mjeri kumovala i padu sledeće srpske vlade? Kada su ono pustili Jeremića da na sve strane popušta, a ventil pronađe u zahtjevu za savjetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde... Tada je na snishodljiva uvjeravanja savjetnice u vladi Srbije da je Kosovo za „nas" samo „psihološko pitanje", Manter odgovorio kako je Sjedinjenim Državama svejedno, da su željele da okrenu novi list u odnosima, a ovako će pred sudom ponovo iznositi srpske zločine i svjedočenja stradalnika...

Šta, u stvari, žele SAD, Britanija, Francuska i Njemačka, četiri sile koje se predstavljaju kao Svijet? Da sve svoje dugove po Aziji i Africi isplate preko Srbije? Kakvu Srbiju žele? Čitam u magazinu namijenjenom za diplomate i njima slične pod nazivom Kord (Diplomatski kor): u intervjuu sa predsjednicom „Republike Kosovo", novinari – sve same perjanice našeg novinarstva, koje čini se ne smiju ni da se potpišu pa veličanstvenu Jahjagu intervjuišu grupno – prenose gospođinu tvrdnju da je ponosna što Albanci nikada nijesu vršili etničko čišćenje... Nema potpitanja, protivargumenta, zanimljivog zapleta... Recimo da dvije trećine Srba sa Kosova i Metohije poslije uspostave albanske vlasti više tamo ne žive. Da su Srbi činili 12 odsto stanovništva i 30 odsto žrtava rata. Da je od juna 1999. na Kosovu i Metohiji ubijeno 940 Srba, što je negdje 90 puta više nego što je u prokaženoj Republici Srpskoj od 2000. do 2008. ubijeno povratnika Bošnjaka/Muslimana i Hrvata. Da je najveći progon druge vjere i nacije u Evropi 21. vijeka izvršen nekažnjeno na Kosovu u martu 2004. godine...

Kakvu Srbiju žele SAD i saveznici? Srbiju koja je u većoj mjeri ponižena nego u vrijeme Nedićeve okupacione uprave? Srbiju neistine i poniženja? Zaboravljaju da je preduslov za stvaranje takvog stanja trajna vojna okupacija Srbije. Za to vrijeme iz Srbije, Srpske, Crne Gore i Krajine, koliko mi je poznato, niti jedan srpski terorista nije otišao u države EU i SAD. Na drugoj strani, ekstremno krilo njihovih saveznika ih je već više puta posjećivalo i tek će to činiti...
Za sada, važno je da je ambasadorov ponos zaliječen, a ovdašnji najamnici namireni.


Pi­še - Čedo­mir An­tić

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-09-17&clanak=347895&naslov=Nedi%E6eva%20zemlja

Мирослав Лазански: Уцена из Берлина као некада резолуција Информбироа

Мирослав Лазански: Уцена из Берлина као некада резолуција Информбироа

Вести | 15.09.2012 | 18:39

Цео дан смишљам којих би то седам услова Србија могла да постави Немачкој око почетка преговара за чланство Србије у ЕУ? Стоп ревизији историје из времена Другог светског рата, страдање Срба у Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, бомбардовање Београда 6. априла 1941. разарање градова. Тешко, јер Немци ће рећи да је Вили Брант потписао са Титом споразум о помоћи од 800 милиона немачких марака као некој врсти ратних репарација, чиме Немци сматрају да је за њих та прича завршена. За разлику од нас, за Израел та прича никада није завршена. И неће бити завршена. Шта онда друго као услов да поставимо Немцима да бисмо ми пристали на преговоре око нашег уласка у ЕУ? Да запретимо да ћемо прекинути дипломатске односе са Мађарском? Зашто побогу са њима? Зато што су пустили једног официра Азербејџанца који је на некаквом НАТО курсу у Будимпешти упуцао официра Јерменца. Мађари пустили Азербејџанца да оде кући, а Јерменија одмах прекинула дипломатске односе са Мађарском. Која је чланица и ЕУ и НАТО. Нечувено како ти Јерменци чувају достојанство своје државе. Но, како су они православци могли бисмо и ми да као упозорење прекинемо дипломатске односе са Мађарима. Не због Азербејџана већ онако, никад се не зна, због Војводине. Истина, Азербејџан има нафту, али Јермени имају спор са Турцима, па му то некако дође на исто. Углавном, Јерменија ме је фасцинирала, она је прва земља у свету која је прекинула дипломатске односе са неком чланицом ЕУ. Што ми нисмо учинили ни са Сенегалом, који је први у Африци признао независно Косово. Јер, ми имамо велике политичке и економске интересе у Сенегалу, а имамо и одличне односе са Турцима, за разлику од Јермена. Да поставимо Немцима и питање око бомбардовања СР Југославије 1999. године, чиме је прекршено међународно право, али директно и немачки Устав. Ко ће платити штете из тог рата, сада када нема ни Бранта ни Тита? Да приупитамо Немце за трговину људским органима на Косову, није ваљда да БНД о томе ништа није знао, кад се зна да ОВК без БНД-а ништа није смела да уради. Дакле, одушевио ме је извесни господин Андреас Шокенхоф, иначе из владајуће партије немачке канцеларке Ангеле Меркел. Наиме, господин Шокенхоф нам је у име и странке и канцеларке и Немачке уручио седам услова за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ. Као некада резолуција Информбироа. Наравно господин Шокенхоф није друг Стаљин, иако када гледам његову слику, наравно не Џугашвилија, усуђујем се да тврдим да је тих седам услова Србији страсно испоручио и у своје име. Ипак, захвалан сам господину Шокенхофу, човек је потврдио оно што сам на овим страницама написао још пре четири године: Србија неће ући у ЕУ све док изричито не призна независност Косова. Сада су ствари сасвим огољене, Србији чак нема ни преговора о чланству у ЕУ све док изричито не призна Косово. Ако неко у земљи Србији мисли да било какав писмени споразум између Београда и Приштине, у смислу онога што тражи господин Шокенхоф, неће бити изричито признање Косова онда вређа здрав разум просечног грађанина ове земље. Осим, ако Приштина не пристане да на таквом папиру Косово буде под фуснотом, под звездицом, под ознаком Месеца, или Јупитера. Па се питам, а зашто би Приштина на тако нешто пристала? Добили смо немачку уцену, то је директна политика диктата по принципу „узми или остави". И то не први пут у историји од Немаца. Наравно да ЕУ и Немачка имају право да постављају услове за пријем сваком кандидату који жели у ЕУ, да утврде објективне критеријуме за чланство, али биће лоше ако се у јавности Србије створи утисак да Немачка представља и главну препреку нашем уласку у ЕУ. Биће лоше ако Србија стекне осећај да је због Косова сатерана у ћошак. Ако спознамо да смо тренутно изгубљени у гомили проблема са којима се суочава ЕУ, да смо само колатерална штета укупне европске игре. Односно, или ће Европа бити немачка, или ЕУ неће бити. Много рада, мало склада, лоша атмосфера. Геополитика је на Балкану врло флексибилна дисциплина. У такву дисциплину ЕУ, па и Немачка требало би да инвестирају, јер то су инвестиције за будућност. Србији нису потребне лекције из моралне дипломатије ни двострука мерила међународних односа. Ако неко у Берлину жели мирно да спава, онда је питање како је то могуће ако Срби на Косову не могу мирно да спавају. Реалполитика само за једне, али не и за друге, шири опасне илузије. Србија нема економију одмазде која би могла да наведе „добре душе Запада" на размишљање, али ако буде сатерана у ћошак због Косова Србија може да изабере и потпуни стратегијски заокрет. У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји. Ако неко мисли да је то данас у 2012. години немогуће, нека се сети 1948. године и Информбироа. У супротном, одрекнимо се Косова и завршимо ту причу једном заувек. Избор је само наш...   http://www.nspm.rs/hronika/miroslav-lazanski-ucena-iz-berlina-kao-nekada-rezolucija-informbiroa.html

 

Агонија Хашког трибунала

Агонија Хашког трибунала

петак, 14 септембар 2012 09:56

Пише: Јелена ГУСКОВА

САД су са Трибуналом за бившу Југославију претерале. Хтеле су да се оправдају пред јавношћу: направиле су у потпуности контролисани суд и мислиле да ће им то помоћи у подршци њихове концепције кривца за догађаје 90-их година на Балкану и оправдавању агресије НАТО-а на Југославију. Нису узеле у обзир само једно: после Трибунала ће остати архив, то значи да ће материјале делатности проучавати научници, и творци и извршиоци суда неће моћи да обеле себи образ.

Већ су објављени материјали о суђењу Слободану Милошевићу, Војислав Шешељ је предао јавности скоро сва документа свог скандалозног суђења, живи су учесници и сведоци. Зато Трибунал неће моћи да избегне суд историје.

А чињенице су следеће: формирање, правни документи суда, Статут и правилници прошивени белим нитима, волунтаризам у понашању судија и у интерпретацији догађаја, немају премца у историји. Однос занемаривања према доказној бази оптужених, игнорисање необоривих доказа у Трибуналу је свакодневна појава. А фалсификовање чињеница, скривање докумената, припрема лажних сведока, подржава се од стране оптужбе, и посебно од стране судија са ентузијазмом. Већ постоје и шетајући, прелазни, тачније стални сведоци, који прелази из једног процеса у други, понављајући једне исте чињенице, које одговарају судијама. Пример може да буде Дражен Ердемовић, који се периодично појављује у својству заштићеног сведока на суђењима где се расправља питање Сребренице. Зна се да је он склопио споразум да Трибуналом, изашао на слободу, живи под новим презименом негде у Северној Европи и зато одрађује своје ослобађање као једини сведок у оптужбама о Сребреници. Или други пример, новинар Скај њуза Арно ван Линден, који је сведочио на 7 суђења: Милошевићу, Галићу, Мркшићу, Мартићу, Перишићу, Караџићу и сада Младићу. Као сведок он је увек скандалозно раскринкаван, пошто се његова пристрасност и лаж врло брзо раскринкају. На пример, он је показивао гробове убијених у Босни муслимана, а на фотографијама на гробовима су били православни крстови, давао је монтиране снимке експлозија, није знао распоред српских и муслиманских села око Сарајева и слично. Ипак он се испоставио непотопивим, његова сведочења су остајала у протоколима као докази кривице Срба против муслимана, а сам сведок је постао необично тражен.

Данас се Трибунал налази у агонији. Његов рок истиче, главни кривци се блиставо бране, научници, поштени политичари и новинари не дају позитивну оцену његовог деловања, пошто су резултати неспорно незадовољавајући. И зато се правни чиновници журе да „успешно" заврше све преостале случајеве. Судије већ не крију своје право лице, очигледну пристрасност и нетрпељивост према Србима. У суђењу генералу Младићу они не предају на време адвокатима неопходна документа, дозвољавају себи да вичу на генерала и на његову одбрану, не дају одбрани да врши испитивање сведока, прекидају у пола речи, стварајући психолошку слику мржње и презрења. Руски правник А. Мезјајев је оштроумно написао да је међу судијама трибунала А. Ори чак најбољи: „он је толико груб, да дискредитује Међународни трибунал на најбољи начин. Стиче се утисак да уништавају и газе генерала намерно, како не би могао да се супротставља и издржи. Сада се испитују сведоци оптужбе, и ослонац се ставља управо на заштићене сведоке, којима ни име није познато, ни како изгледају, ни где су служили. Врло згодно: немогуће их је оповргнути, а они се могу искористити приликом изрицања пресуде, чак и ако су то лажни, „професионални" сведоци.

Крајем августа започела је друга етапа суђења генералу Младићу, где се разматра делатност Војске Републике Српске под његовом командом 1992-1995. године. Генералу инкриминишу кривицу за Меркале, мада је већ по многим случајевима доказано да експлозију на пијаци Меркале нису организовали Срби, ни Сребреницу, ни геноцид на већем делу територије Босне и Херцеговине. Када су тек читали оптужницу, многи правници су обратили пажњу да се ни једна тачка оптужнице не поткрепљује доказима, суд је тек планирао да их добије касније. Суд до данас користи аргументе који су одавно разоткривени као лажни, монтирани. На пример, показивали су чувене кадрове муслимана иза бодљикаве жице, мада је већ одавно утврђено да су снимак направили енглески новинари унутар кампа за избеглице.

За председника суда Холанђанина А. Орија антисрпски став је обична ствар. Он је већ председавао суђењем против М. Крајишника и генерала С. Галића, где сам иступала као експерт и могу да говорим о његовој пристрасности. А. Ори је искусан у томе да избегне чињенице неповољне за суд и да истиче другостепене или чак лажне, како би потврдио своју концепцију. Када судија види да сведок или експерт добро владају материјалом, прекида дијалог и захтева да се пређе на кратке одговоре попут „да" и „не", што у потпуности мења карактер иступања и искључује коришћење аргумената и доказа.

На свим претходним суђењима Србима увек се подразумевало да су иза свих злочина стајала два главна лица – Радован Караџић и Ратко Младић. Зато се данас судије труде да траже нове чињенице, нове сведоке, који су видели и знали генерала, били учесници догађаја. Тако је против Младића недавно иступао исти тај професионални сведок Линден са истим тим својим неозбиљним аргументима. Успешна одбрана и могућа забуна сведока су изазвали гнев судија, губитак контроле над собом. Они су викали на адвоката и генерала када је он назвао Линдена енглеским шпијуном, а касније покушаји генерала да изрази своје мишљење макар на папиру довели су их до јарости, и Младић је био удаљен из суднице. На тај начин општа линија понашања оптужбе и судија у случају генерала Ратка Младића се лако може проследити: пошто су сви „злочини" генерала унапред познати и прописани, сведоци су већ раније испитани поводом других случајева, треба максимално отежати рад адвоката, увећати број „заштићених" сведока, држати под контролом болест Ратка Младића, подвести материјале суђења под већ изречену пресуду о доживотној робији.

У таквом положају налазе се и ратни другови команданта. Трибунал је изрекао ових дана пресуду генералу З. Толимиру за геноцид над муслиманима у Сребреници у јулу 1995. године. Толимир је био ухапшен уз пуну подршку српских власти 31. маја 2007. у Београду, а суђење је започело 26. фебруара 2010. године. Мада суд нема директних доказа, генерала терете да је стрељање организовала служба безбедности, на чијем је он челу био, зато је он „дао највећи допринос" убиству 7000 муслимана. Данас научници и експерти многих земаља, спроводећи озбиљна истраживања, доказују да злочина у Сребреници није било, да је то била провокација потребна за ступање НАТО-а у акцију, мада Трибунал ради по унапред прописаној схеми, која нема ништа заједничко са правом, тим пре са међународним. За непосредног организатора стрељања био је проглашен официр Генералштаба Љубиша Беара, који је већ осуђен доживотно. После таквих резултата, расправа о Сребреници, где ће главни оптужени бити генерал Ратко Младић, проћи ће као по лоју. И сведоци могу да се не испитују, довољно је позвати се на пресуде З. Толимиру, Љ. Беари и другима.

Трибуналу је потребно да што је могуће пре осуди српско руководство, да испуни написани сценарио. Зато се судије журе. Управо у том контексту треба разматрати одбијање да се Караџићу дозволе нове расправе, мада је бивши председник РС спреман да пружи нова документа, која потврђују његову невиност. Како пише руски експерт за Трибунал А. Мезјајев, суд је прекршио права Р. Караџића већ 58 пута, мада не сматра то великих грехом. Нескривени апсурд видимо и у случају Војислава Шешеља. Немају зашто да му суде, зато су започела измишљања: две године лидеру радикала дају за садржај његовог сајта, суде му за непоштовање суда, за објављивање књиге, а Насер Орић који је признао убиство десетина људи, ослобођен је. Истина, он има једну предност - није Србин.

На тај начин пристрасност суда је очигледна, и она треба да буде предмет разматрања међународних организација, органа УН, СБ. Иначе ће на десетине невиних људи после затварања Трибунала да се нађе иза решетака европских затвора. (Глас Русије)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/16099-jelena-guskova

Милиони деци Србије

Милиони деци Србије

Новак Ђоковић поред бројних обавеза ипак проналази времена и за хуманост. На добротворној вечери у Њујорку, у организацији његове фондације, прикупљено је чак 1.400.000 долара, намењених деци Србије.

Фондација нашег тенисера Новака Ђоковића, која носи његово име, прикупила је на добротворној вечери у Њујорку 1.400.000 долара за децу Србије.

 

Како се наводи у саопштењу фондације, други тенисер света био је домаћин хуманитарног догађаја, коме су присуствовале угледне личности из света спорта, моде, бизниса и забаве.

"Презадовољан сам првом добротворном вечером моје Фондације. Иако она постоји већ пет година, сада је врло прецизно усмерено њено деловање на подршци раног образовања деце, пре свега у мојој Србији", рекао је Ђоковић.

Према његовим речима, оваквим догађајима скреће се пажња јавности на проблеме које имају сва друштва без изузетка.

"Оно што моја Фондација и ја желимо јесте да помогнемо и подигнемо свест у Србији о предшколском васпитању и образовању и да покушамо да омогућимо деци да имају приступ спортским активностима и објектима, бољу исхрану, боље образовање", рекао је Ђоковић и додао да ће у сарадњи са УНИЦЕФ-ом покушати да уради још више.

http://www.rts.rs/page/sport/ci/story/33/%D0%A2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81/1172902/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B8+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5.html

Nikola Tesla: The patron saint of geeks?

TA3E TEKCT O CTPУJO-MAJCTOPУ, PETKO KOPEKTAH

 

Nikola Tesla: The patron saint of geeks?

By Tom de Castella BBC News Magazine

 

Fans have rallied to buy the lab of inventor and electricity pioneer Nikola Tesla to turn it into a museum. But why do so few people appreciate the importance of Tesla's work?

 

Continue reading the main story

 

http://www.bbc.co.uk/news/magazine-19503846

Sumrak idola

Sumrak idola

Ljiljana Smajlović - 06.09.2012 18:02

Izjava bivšeg britanskog premijera Harolda Vilsona iz 1964. da je sedam dana
u politici dugo vreme ("a week is a long time in politics"), s razlogom je
postala jedan od najrabljenijih klišea sveta, čija se relevantnost u Srbiji
stalno iznova potvrđuje.

Evo, na primer, Boris Tadić. Doskora apsolutnom gospodaru Srbije bilo je
dovoljno samo par sedmica posle izbora da postane gotovo groteskna i skoro
potpuno potrošena figura. I to ličnom zaslugom, a ne zbog oduševljenja novom
vlašću. Političko raspoloženje u Srbiji nipošto nije sjajno, ljudi su s
razlogom zabrinuti i nervozni, no svejedno: ni tri meseca posle izbora
većinu još nije prošlo osećanje zadovoljstva što je skinuta Tadićeva vlast.
Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati.

Zato na Tadića danas, kad negde nešto kaže, krenu povici "odakle si se ti
promolio", a blogosfera ga danima podrugljivo pita je li u međuvremenu
saznao da je izgubio izbore. Za bivšeg predsednika je rezervisan prezir što
ga čaršija čuva za pale moćnike i lažne idole. Kažu da privatno priča kako
se rukovanjem sa Hašimom Tačijem zapravo nesebično žrtvovao da bi utro put i
olakšao život novom predsedniku Srbije, kome će jednog dana zapasti da se
rukuje sa Atifetom Jahjagom.

Ali zato nema komentara kada predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc,
onaj isti koji ga je između dva izborna kruga snažno preporučio domaćoj
javnosti kao predsednika kog Srbija "zaslužuje", javno saopšti da će za
članstvo u EU od Srbije, na kraju puta, biti traženo da prizna Kosovo. Tada
se seti da je, pre nekoliko sedmica, na sajtu Novi standard, pročitao
zajapureni tekst novoimenovanog pomoćnika novog ministra kulture, koji mu se
nimalo nije dopao...

Ima neke pesničke pravde u tome što Tadić ulazi u odlučujuću bitku za
prevlast u Demokratskoj stranci baš u momentu kada "njegov" čovek iz Brisela
naplaćuje politički račun koji su zajedno pravili. Prijateljica me ovih dana
podseća kako u onoj izvrsnoj Staljinovoj biografiji od Isaka Dojčera ima
rečenica koja otprilike glasi da je čas, kada čovek pomisli da je na vrhuncu
moći i da mu više niko nije potreban, zapravo isti onaj čas kada on više
nikome nije potreban. Pre četiri godine Tadić je, uz malu pomoć briselskih
prijatelja, kod Srba stvorio opsenu da mogu i Kosovo i Evropa, i nebesko i
zemaljsko carstvo. Sve što je bilo političara na vlasti zaklinjalo se pred
građanima da ih niko iz sveta ne pritišće i da ih niko ne ucenjuje. Nekako
je još i išlo, dok se u Beogradu nije obrela Angela Merkel: već nam je i
njen govor tela više rekao o šansi da ikada uđemo u Evropu sa Kosovom (pa
makar i samo na papiru), nego smo pre toga za tri godine saznali od Borisa
Tadića i svih njegovih ministara, pregovarača i ambasadora.

Ne bi, naravno, Tadić bio tako uspešan opsenar da građani nisu želeli da im
on priča bajke, da nisu hteli da idu na birališta da, kao, glasaju i za
Kosovo i za Evropu... verovatno u nadi da će Tadić, iza kulisa, tamo negde,
bez njihove krivice i odgovornosti u tišini da završi posao, a da njima ruke
ostanu čiste. Srbi su neko vreme suspregli nevericu, ali je rok trajanja te
zablude u međuvremenu prošao. Brisel i Vašington, Strazbur i Berlin, Merkel
i Šulc potrošili su Borisa Tadića, ali nemaju razloga da plaču za njim jer
im više i nije potreban.

Tadićeva bajka bi možda i danas trajala da istovremeno nisu udarili i kriza
i nezaposlenost, i političke ucene i gumeni (ali bogami i pravi) meci na
severu Kosova. Ali je u korenu njegovog izbornog trijumfa 2008. godine ipak
bila laž koju Martin Šulc sada razotkriva. Kakve li ironije da Jelena Trivan
ovih dana, braneći se od (ne)zasluženih kritika, i nehotice otkriva svoje
najdublje uverenje: "U politici se živi od percepcije, pa je od svake laži
moguće napraviti istinu".

Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati

Da, ali samo na ograničeno vreme, i dok mehurić u kom živite traje. Ali na
duži rok baš i nije moguće od svake laži napraviti istinu, i to nije nauk
samo za Demokratsku stranku, već i za ljude koji sada nastanjuju koridore
vlasti u Srbiji. Uostalom, i Milošević je delovao potrošeno dok ga nisu
poslali u Hag, ali su mu lideri DOS-a izručenjem Hagu udahnuli novi
politički život u sudnici Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu
Jugoslaviju. A sada se svaki drugi beogradski taksista koji je devedesetih
blokirao ulice prestonice protestujući protiv izborne krađe, kune da je
Sloba bio bolji od ovih koji su došli posle njega.

Pošteno govoreći, imali su i jedni i drugi teške protivnike. Milošević im je
neko vreme prkosio, Tadić im se duže izvinjavao, ali svetske sile koje mrve
i lome Srbiju ovih nekoliko decenija nipošto nisu za potcenjivanje.
Pogledajte šta im ovih dana poručuje dobitnik Nobelove nagrade, nadbiskup
Dezmond Tutu. Traži da Toni Bler i Džordž Buš idu pred sud za ratne zločince
jer su izmislili iračko oružje za masovno uništenje i jer su se ponašali kao
"dvorišne siledžije". Tutu protestuje protiv dvostrukih merila po kojima se
meri učinak afričkih i zapadnih lidera i traži da oni koji su odgovorni za
gubitak života i patnje građana za vreme i posle iračkog rata zaslužuju da
sednu na klupu za optuženike u Hagu. "Ako lideri smeju da lažu, ko bi onda
morao da govori istinu? Na osnovu čega donosimo odluku da Mugabe ide pred
Međunarodni krivični sud u Hagu, a da Toni Bler postane uvaženi govornik na
svetskim konferencijama? Da Bin Laden bude ubijen, a Irak okupiran? Nije
pitanje je li Sadam bio dobar ili loš, ni koliko je ljudi ubio. Stvar je u
tome da gospodin Buš i gospodin Bler nisu smeli da se spuste na njegov
nemoralni nivo".

Po Dezmondu Tutuu, kom niko na svetu ne osporava ogromni moralni autoritet,
kontroverzna odluka iz 2003. o upadu u Irak stvorila je pretpostavke za
građanski rat u Siriji i mogući rat sa Iranom. No nije li, sledeći istu
logiku, nezakonito, nemoralno i nelegitimno bombardovanje Jugoslavije 1999,
bez dozvole Saveta bezbednosti, zapravo omogućilo agresiju na Irak, pod
izgovorom da "svet" ima pravo da napadne režim koji ne vlada uz saglasnost
svojih građana?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Sumrak-idola-157451.html